Била је једини афирмисани представник надреализма у српском сликарству

Зрачила је харизматичном лепотом и лако освајала високе аристократске кругове док су за њу говорили да је грациозна и лепша од својих слика, а када би улазила у неку просторију препуну богатих жена, све очи биле би упрте у њу. Иако у једноставној хаљини, без накита и у шеширићу који је сама направила, остављала је очаравајући утисак својом појавом.

На данашњи дан: 05. новембар 1909 – Рођена је српска сликарка Милена Павловић-Барили, уметник рафиниране културе. Сликала је у надреалистичком маниру.

Рођена у Пожаревцу као једино дете Данице Павловић и Бруна Барилија, италијанског композитора, музичког критичара и песника. Према мишљењу неких тумача, слику коју данас имамо о овој уметници створила је заправо њена мајка. Године 1930. напушта Југославију и наредну деценију проводи у Шпанији, Риму, Паризу и Лондону, где се дружила и излагала са европском уметничком елитом (Жан Кокто, Андре Бретон). Тада улази у нову, романтичарску школу, окренута више прошлости него садашњости, те постаје представник надреалистичког или матафизичког романтизма.

Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су уследиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Увек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир. У САД је отишла августа 1939, где је била илустратор модног часописа “Вог” и сценограф и костимограф у њујоршким позориштима. Ту је видела властити лик, стаситост, узвишену женствену лепоту, посебно у циклусу њених предивних рекламних креација за велике модне магазине, познате парфеме и фирме.

Умрла је 6. марта 1945. године у својој 36. години у Њујорку. По једнима, за уметницу су биле кобне последице незгодног пада с коња а по другима срчани удар. Кремирана је а урна са њеним посмртним остацима сахрањена је на гробљу близу Њујорка. Роберт Госелин је 1947. урну лично однео Бруну Барилију и она је 5. августа 1949. године положена у гробницу бр. 774 на римском некатоличком гробљу Cimitero cacattolico deglinstranieri (Testaccio). Милениној мајци је тада јављено да јој ћерка „почива на једном дивном месту, на гробљу у близини капије светог Павла, препуном великих успомена на песнике, уметнике, на људе који су дошли из читавог света а који су сада ту поред ње“. У исту гробницу касније су, по сопственој жељи, сахрањени и њен родитељи: отац Бруно, 1952. и мајка Даница 1965. године. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима похрањена је на гробљу за странце у Риму.

Тек 50-тих година, после изложбе у Музеју савремене уметности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили. У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија-легат у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури.

Као и цео Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР