Људи су након извођења марша клицали Србији а велики број њих је ступао у добровољце!

Можда нестварно звучи али то је било време незапамћеног продора српских народних песама у европску музику. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година XIX. века у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског.

На данашњи дан: 17. новембар 1876 – У Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета први пут је изведен „Српско-руски марш“ Петра Иљича Чајковског, данас познат као „Словенски марш“ инспирисан Српско-турским ратом.

Сензација коју је композиција изазвала прерасла је потом у патриотску манифестацију. На захтев слушалаца диригент је те вечери поновио изведбу, а убрзо затим поновљен је и цео концерт.

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Мада је “Српско-руски марш” био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз касније промењени, у “Словенски марш”. Истина је, да је Чајковски својеручно написао назив своје композиције “Српско-руски марш”. Аутентичан рукопис чува се у Музеју “Глинке” у Москви.

Рат Србије с Турском изазвао је у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном српском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и са великим жаром се прихватио посла. Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: “Сунце јарко”, “Праг је ово милог Срба” и “Јер пушчани прах”, што је други део песме “Радо иде Србин у војнике”. Први део ове композиције, у коме је Чајковски искористио две српске народне песме, описује патњу Срба под турском окупацијом. Следи део који описује злочине на Балкану, а затим део који описује устанак Срба и окупљање руских добровољаца за помоћ Србима. У трећем делу пажња је посвећена српској молби за помоћ. Он изазива највеће емоције код слушалаца јер приказује смрт, повлачење и јецај рањене Србије. Последњи део је посвећен маршу руских добровољаца у помоћ Србима.

Неколико дана после премијерног извођења, Чајковски је у писму својој сестри написао: „Прошле суботе овде су свирали мој „Српско-руски марш“, који је произвео буру патриотског расположења. Сва публика је устала, многи су скакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима – ураа”.

У Сан Петербуршким новинама (Ведомости) 11. новембра 1876. године Ц. А. Кјуи је написао: „Марш је најзначајнија илустрација расположења у друштву од свих уметничких дела и свих родова уметности, које је изазвано пред свима оним што се у сали дешавало“.

На следећем издању Петра Јургенсона из 1880. композиција је из непознатих разлога насловљена као „Словенски марш“ и под тим називом постала је позната широм света. Сам Чајковски своје дело је и даље називао „Мој Српско руски марш“.

Након револуције у Русији 1917. године, са извођењем ове композиције се престало јер социјал-демократској радничкој партији није одговарала химна „Боже, чувај цара“’. Било је покушаја да се тај део замени химном слава М. Глинке, али се одустало од тога јер је композиција губила смисао. Ништа боље није било ни након формирања Совјетског Савеза, где је такође веома ретко извођена, али овог пута са химном СССР-а од 1922 од 1944. и 1944-1991 године.

У следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера. Велику заслугу имао је Алберто Фортис, који је објавио четири српске народне песме, међу којима и “Хасанагиницу”. Истини за вољу, тек касније, пошто је “Хасанагиницу” превео Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја.

Врло је важно нагласити да је неримовани петосложни стих, назван “српски трохеј”, постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР