Видовдан – празник саборности и српске снаге

Народна вера и обредне радње везане за овај дан знатно су старијег порекла, а празник на који се одржала Косовска битка, најважнији српски историјски догађај, само је наставак култа старог словенског божанства Вида, који је непознат у православној традицији.

 

ДАНАС ЈЕ СВ. МУЧЕНИК КНЕЗ ЛАЗАР И СВ. МУЧЕНИЦИ СРПСКИ – ВИДОВДАН

 

Према црквеном календару, на овај дан славе се свети Вит, Модест и Крискентије, рођени на Сицилији, прослављени као борци нове вере, чудотворци и исцелитељи. Мошти светог Вита чувају се у Прагу.

Код Срба у средњем веку јављало се изједначавање Светог Вида и Светог Вита у преписима које су правила црквена лица. У Енциклопедији православља наглашава се да није основано везивати митског Вида за Светог Вита, то јест изједначавање хришћанског Светог Вита са легендарног бића које се у усмено пренетим народним песмама јавља као Бели Вид и само Вид, а претпоставља се да је то један од старословенских богова Свјатовид/Световид.

Видовдан је највећи празник у Срба. Празник саборности Срба. Видовдан је симбол српске снаге да по сваку цену брани сопствену слободу, веру, обичаје, језик и писмо. Да брани све оне вредности које чине културни и државотворни индетитет једног народа. Видовдан је доказ сталне борбе Срба и српског народа за сопствени опстанак. Док у Србима постоји дух Видовдана, дотле ће их и бити. Где год живели, на било ком кутку планете се налазили, Срби ће на овај дан свећу запалити и сетити се ком славном народу припадају. Од цара Лазара до Гаврила Принципа и свих војсковођа од Првог светског рата до злочиначке агресије НАТО – убица 1999. године.

 

Православна црква уврстила је Видовдан у свој календар тек крајем XIX века, 1892. године. У ранијим временима овај дан је био посвећен пророку Амосу, а касније и светом Лазару.

Према неким изворима, Св. Пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар. У селу Грбицама је пре више од шест векова био саграђен средњовековни манастир или црква мањих димензија, намењена за богослужења мештанима који су населили ове крајеве и могуће је да је ова црква била посвећена управо овом свецу.

 У народним предањима Вид лечи од свих очних болести и омогућава слепима да прогледају. Тако је у многим селима обичај да на Видовдан укућани устану рано, пред излазак сунца, и гледајући према сунцу кажу: “Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив”.

У Пчињи се гледа какво је време тог дана, па ако је лепо, онда се износе све хаљине на ваздух да се проветре. Ако је облачно, домаћин изађе из куће, прекрсти облаке, позове Светог Вида да га штити и забоде косу у земљу. Целог дана ни реч не проговара, да не би пала киша.
На овај дан избегава се рад. У селу Срезовица, близу Такова, прича се да је погинуо неки Чеда са женом Јованком, и то од грома Светог Вида јер је у недељу косио, а на Видовдан пластио.

На Видовдан су се у Купрешком пољу приређивала народна такмичења у косидби, па се то проширило и на остале народске игре: бацање камена с рамена, скок из места, прескакање магарца и слично.

Верује се да је добро јести и брати трешње пре Видовдана.

Мушкарци, обично домаћини, чекају да сунце изађе, потом се прекрсте, па кажу: “Виде, Видовдане, шта очима видео, то рукама створио”.

На овај дан се не игра и не пева.
Оживљавају се приче о Косовској бици, цару Лазару и осталим српским јунацима. Старци твде да се у поноћ воде промене, па из бистре пређу у црвене, јер је много српских јунака искрвавило од Косова до данас. По црквама се дају парастоси кососвским борцима, а понегде и свим изгинулим ратницима.
Народ каже да и кукавица на овај дан престане да кука за изгинулим на Косовском пољу.