Говор који је обогатио војне брошуре широм света

Руски писац и историчар Константин Филатов га је уврстио у књигу међу 33 истакнута учесника битака у првом светском рату, док је његов надахнути говор ушао у све војне уџбенике, енциклопедије, лексиконе, а и саставни део је предмета реторика на престижним војним академија као што су Вест Поинт, Сен Сир, Сандхерст, Фрунзе и многе друге, а шведски хеви метал бенд Сабатон је 2016.г. његов говор претворио у песму „Last Dying Breath”: https://www.youtube.com/watch?v=pn2G0HBVEbc Батаљон којим је командовао, већ тада славни и доказани војсковођа из балканских ратова, био је део 10. кадровског пука пристиглог са југа и уврштеног у трупе за одбрану Београда.

На данашњи дан: 08. октобар 1915. године око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода Другог батаљона, два вода 3. батаљона Десетог пука, Сремски добровољачки одред, последњој одбрани српске престонице у Првом светском рату пред агресијом Немаца, Аустријанаца и Мађара.

Пред кафаном „Јасеницом“ издаје славну заповест:

“Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима.
Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.
Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ, живео Београд!”

Овај говор забележио је водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош, када је, како је такође записао “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.
У 15 часова уследио је, уз громогласни поклич српских војника, јуриш бесмртних браниоца Београда на Дунавском кеју. У овом јуришу мајор Гавриловић је лакше рањен у руку, а затим га је непријатељски хитац погодио у врат. Живот су му спасла двојица војника који су га с фронта извукли на изваљеним вратима.

Идеја је била да снажним контранападом одбаци аустријске трупе и врати их у Саву. Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава. Између 8-9. октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава, већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

Мајор Гавриловић је евакуисан из Београда и, пошто је био тешко рањен, превезен у болницу у Чачку, из које је касније, на своју руку, изашао. Повлачио се са српским трупама преко Албаније, учествовао у пробоју Солунског фронта и каснијем ослобађању Србије.

После првог светског рата мајор унапређен је у чин пуковника, и дуго био на служби у Крушевцу. Други светски рат провео је у заробљеништву у Немачкој, као један од официра краљевске војске заробљен у Сарајеву 16. априла 1941. Према предању, када се рат завршио, врата логора су се отворила и он је требало да први изађе, због старости и тешке болести. Међутим, није хтео, већ је логор напустио последњи.

Као и Војвода Бојовић мучен је од комуниста и преминуо је од последица, док је излазио из воза на Железничкој станици у војној униформи група младих скојеваца је насрнула на њега. Некако је дошао до куће и после краћег боловања преминуо.

Сахрањен је 21. јула 1945. године у Београду. Комунистичка власт није дозволила храбром официру сахрану уз све војничке почасти. Последњи говор на сахрани Драгутина Гавриловића одржао је краљевски пуковник Александар Тодоровић који је том приликом изговорио: „Још један храст мање из оне господствене шуме српских родољуба који су сагорели на олтару Отаџбине“.

Славни официр је био ожењен Даринком, са којом је имао сина и четири ћерке. Драгутинов син Драгош био је артиљеријски поручник. Храбро се борио 1941. против Немаца као командир батерије код Горњег Милановца. Такође је одведен у заробљеништво. После заробљеништва, емигрирао је у Чикаго, где је касније добио сина који је добио дедино име Драгутин.