Господар неба, учесник двобоја, сликао први селфи, човек џентлменских манира…

Он је један од 1.300 каплара када је напустио студије у Немачкој како би се вратио као добровољац почетком Првог светског рата. Његов отац, доктор Роман, родом Пољак, утемељивач је српске војне хирургије и начелник српског ратног санитета, док је његов брат Станислав Сташа погинуо као добровољац и најмлађи српски војник у Церској бици. Стари Роман је са синовима прошао голготу Албаније, а супруга Станислава умрла је као болничарка почетком Првог светског рата. Касније је преживео Други светски рат, али су га као оснивача националне авио-компаније и познатог човека ондашње елите комунисти утамничили. Тек је његова супруга успела да се пробије до Александра Леке Ранковића који је ведрио и облачио у ондашњој Србији и успела је да га убеди да га ослободи.

Фотографија преузета са Википедије (Unknown author / Public domain)

На данашњи дан: 10. октобар 1967. – Умро је Тадија Сондермајер, пионир српске авијације, војни и цивилни пилот, истраживач авантуриста, први школован ваздухопловни инжењер, популаризатор авијације, џентлмен, грађанин света, полиглота, друштвени активиста и поред свега, велики визионар.

Оснивач је “Аеропута” (Друштво за ваздушни саобраћај Аеропут) претече данашњег “Јат ервејза” и први наш ваздухопловни инжењер. Био је пилот-ловац и један од оснивача Аероклуба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Постао је ваздухопловац 1916. на Солунском фронту, Прославио се историјским летом са пилотом Леонидом Бајдаком, на релацији Париз – Бомбај и натраг, од 20. априла до 2. маја 1927. године, непун месец дана пре чувеног Линдерговог лета Њујорк – Париз. Маршуту дугу 14.800 километара, прешли су у 15 етапа, за 11 дана , односно 89 сати ефективног лета. Као резултат овог лета сврстали су се међу прве особе у историји које су извеле трансконтинетални лет спојивши том приликом два дела света, Европу и Азију. Током овог историјског лета начинио је ауто-фотографију која спада међу првим селфијима у авијацији, данас се чува у Музеју ваздухопловства у Београду. Приликом повратка, двојицу хероја на београдском (бежанијском) аеродрому свечано је дочекало око 50.000 Београђана.

Илустрација преузета са Википедије (Свифт/Svift / Public domain)

Занимљива анегдота везује њега и још једног нашег великана без којих би историја наше земље током протеклог века била би незамислива. Један се звао Милош Црњански, а други је био Тадија Сондермајер. Први је оставио неизбрисив траг у нашој, али и европској књижевности, а други као светски пионир у ратном и цивилном ваздухопловству. Ипак, два великана су у једном тренутку била смртно завађена, а у духу двадесетих година прошлог века изашли су на двобој решени да се само један врати жив са овог окршаја.

Прва искра запаљена је на састанку у Националном аеро клубу, 1926. године. У том тренутку Милош Црњански је уређивао часопис “Наша крила”, а био је човек преке нарави, па је често имао проблеме у комуникацији. Са друге стране, седела је група ваздухопловних официра, као и херој Првог светског рата Тадија Сондермајер, ветеран са три победе и ранама после једне од битака на Западном фронту. Избила је свађа око идеје чије авионе треба да купи Национални авио-клуб. Тадашњи ваздухопловни генерал Душан Симовић предлагао је да наша држава узме авионе од Француске, будући да је начелни договор био да летелице узимамо од савезника из тек окончаног рата, док је Црњански тврдио да су немачки авиони знатно бољи. Ваља подсетити да је Црњански окончао Први светски рат у аустроугарској униформи, са чином фелдвебела, дакле нижег официра, док су насупрот њему седели све сами ветерани са Солунског фронта, чије су ране и сећања били још сасвим свежи. Идеја да 1926. године неко купује немачке војне авионе била је нешто за шта они нису хтели ни да чују.

Незгодна и ватрена природа Милоша Црњанског нагнала га је да Сондермајера назове погрдним речима, да би у налету беса изазвао чак петорицу супротстављених на двобој. Четири официра су “глатко” одбила идеју да се овако обрачунају, јер је, поред осталог, свим официрима било забрањено да учествују у дуелима и двобојима. Бела рукавица бачена у лице било је нешто што Тадија Сондермајер није могао да одбије. Будући да су те године на територији Србије били забрањени двобоји, решење су пронашли у чињеници да су у Војводини и даље важили неки аустроугарски закони и да двобој није био изричито забрањен. Зато је донета одлука да се обрачунају у Вршцу, испред познате куле. У јутарњим часовима стали су на пољану испред куле, и обрачун је могао да почне. Први је пуцао Црњански и промашио је. Затим је дошао ред на Тадију Сондермајера. Подигао је оружје али је после неколико секунди спустио оружје и на француском рекао: “Одустајем”. Затим је подигао пиштољ увис и опалио метак, како би било јасно да је био напуњен.

Да је погинуо Црњански, никада не би биле написане “Сеобе”. Са друге стране, да је погинуо Тадија Сондермајер, никада не би била створена прва национална авио-компанија “Аеропут”, нити би био одржан први трансконтинентални лет, који је управо Сондермајер уприличио од Париза до Бомбаја. Одликован је низом српских и савезничких одликовања: Карађођевом звездом са мачевима, Албанском споменицом, француским Ратним крстом и Легијом части, Златном и Сребрном медаљом за храброст…