Изузетни стилиста и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века

“Нигде на свету не говори се о нама тако ружно као код нас. Што је горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас” – речи су једног од наших највећих појава српске књижевности.

На данашњи дан: 26. октобар 1893 – Рођен је српски писац Милош Црњански, српски књижевник. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста.

Његови преци пореклом су из Итебеја у Банату, у који су дошли из суседног села Црње, по чему су изгледа добили презиме Црњански. Од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светог Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац – све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.

Вест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата приликом полицијског претреса полиција је код њега нашла свилену мараму у српским бојама, па га је због тога ухапсила. Захваљујући добром знању мађарског језика извукао се из притвора, па је одмах након тога упућен у 29. регименту у Бечкереку (Зрењанину). Уместо школе резервних официра упућен је одмах на ратиште на Србију. Његов батаљон се због великих киша заглавио у Срему у Кукујевцима. Веома тешко допрли су до бара код Раче, где су се разболели од колере и прехлада. Црњански је са многим болесним војницима остављен на железничкој станици у Шиду, а преживео је захваљујући једној Шиђанки, која га је узела у кућу и одакле је касније пренет најпре у болницу у Вуковару, а онда у болницу у Ријеци. У свој пук вратио се тек у лето 1915. Послан је на галицијски фронт против Руса. Ту је командовао једном десетином. Ту се поново разболео, а онда је захваљујући мајчиним везама и утицајним рођацима премештен новембра 1915. у Беч, а касније у Салцбург. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. „… Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” – то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански. Током лета 1916. био јe у Ишл бањи, а у јесен 1916. успео је да испослује да га прогласе привремено неспособним за војну службу и да буде упућен да ради као телефониста у Дирекцији државних железница у Сегедину.

Следеће године је враћен у војску и прекомандован на мађарско-словачку границу у Коморан, одакле је пребачен у школу резервних официра и Острогон. У Острогону је провео три месеца на војном вежбалишту, а након положеног испита за резервног официра враћен је у Корморан. за време рата сарађивао је са часописом Савременик из Загреба, објављујући у њему песме. Написао је и драму Маска. Упућен је на италијански фронт у Сан Вито на Таљаменту. Међутим након краћег боравка на италијанском фронту Сочи прекомандован је у Опатију, а касније поново за Коморан. У време расула Аустроугарске новембра 1918. стигао је у Беч, где се уписао на Експортну академију.

Средином децембра 1918. стигао је у Загреб, где је посетио редакцију Књижевног југа, у којој су тада били Иво Андрић, Владимир Ћоровић, Бранко Машић и Нико Бартуловић. Отада се често дописивао са Ивом Андрићем. У Загребу је објављена његова драма Маска. Крајем децембра 1918. отишао је у Иланчу, где је са мајком провео целу зиму. Ту је писао песме и књигу прозе Дневник о Чарнојевићу. У Београд је стигао у пролеће 1919. и уписао се на Универзитет, на коме је студирао књижевност. Уређивао је часопис Дан. У кафани Мосва дружио се са Симом Пандуровићем, Бором Станковићем, Сибом Миличићем, Станиславом Винавром и Растком Петровићем, а нешто касније придружио им се и Иво Андрић. Књижар Светислав Цвијановић објавио је 1919. његову књигу песама Лирика Итаке, а у лето 1920 књигу новела Приче о мушком. На позив Богдана Поповића у Српском књижевном гласнику објавио је Објашњење Суматре тј. манифест нове песничке школе. Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата – говорио је млади песник – био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.

Дипломирао је на Филозовском факултету у Београду. Школовао се и у Бечу и Паризу. Био је професор, новинар, публициста, а од 1928. запослен је у Прес бироу владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије) при дипломатским представништвима на страни. Године 1930. за роман „Сеобе“ добио је награду Српске академије наука. Други светски рат га је затекао у Риму, одакле је преко Лисабона отишао у Лондон. Одбио је 1945. да се врати у Београд. Страховао је да би могао да буде затворен, јер су његови противници Милан Богдановић и Марко Ристић његове Идеје прогласили за профашистичко гласило.Из емиграције се вратио у отаџбину 1965. У роману “Сеобе”, чији је први део написао 1929. а други 1962. описивао је трагично расејање Срба на широким просторима Средње Европе и Јужне Русије. Дело је настало на реалним историјским основама. Његова поетска остварења сматрају се непревазиђеним.

Остала дела: романи “Дневник о Чарнојевићу”, “Кап шпанске крви”, “Код Хиперборејца”, “Роман о Лондону”, песме “Лирика Итаке”, “Лемент над Београдом”, новела “Прича о мушком”, драма “Маска”, “Конак”, “Никола Тесла”, путописи “Љубав у Тоскани”, “Књига о Немачкој”, “Наша небеса”, “Наше плаже на Јадрану”, “Бока Которска”. По повратку у Београд објавио је “Ембахаде”.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР