О њему и његовим делима су писали одушевљено, међутим он их је увек терао да то изнова понављају

Многи критичари забележили су да је он писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. “Постоје књиге ” – пише јапанска критика – које у читаоцу изазивају неку врсту хемијске реакције…. Хазарски речник садржи “отров” те врсте” (“Mainichi Shimbun”,1993).

На данашњи дан: 15. октобар 1929 – Рођен је Милорад Павић, српски књижевник и научник, академик и члан низа међународних научних и литерарних асоцијација.

Рођени дорћолац је већ био унапред предодређен да пуде писац јер је у породици постојало предање да су Павићи с колена на колено били писци. Емерик Павић штампао је у Будиму 1766. књигу десетерачких стихова. Један од Павићевих предака, Армин Павић, био је историчар дубровачке драме, бавио се периодизацијом рада Вука Караџића и биран је за почасног члана Српске академије наука. Павићев деда и стриц по оцу, обојица су били песници. Мајка Милорада Павића, Вера (рођена Михајловић), била је професор филозофије.

Глобалну популарност доноси му његов “Хазарски речник”. Овај роман-лексикон у 100.000 речи (1984) био је одмах у земљи дочекан са одобравањем читалаца и критике. Његов први критичар, Раша Ливада, назвао га је “апсолутном књижевношћу” и “наградом коју писац додељује књижевности”. Хазарски речник је изабран је за најбољи роман у Југославији (НИН-ова награда 1985), а “New York Times” га проглашава 1988. за једно од седам најбољих књижевних дела објављених у Сједињеним Америчким Државама. На Франкфуртском сајму књига 1988. године француски издавач Белфон и немачки Ханзер организују свечани пријем свих Павићевих издавача, на којем писац најављује свој нови роман (Предео сликан чајем). Године 1991. књижевни критичари и издавачи прогласили су “Хазарски речник” за једно од десет најбољих књижевних дела у Аргентини. Био је на листама најбоље продаваних књига: број један у Француској и број три у Великој Британији. Преведен је на 21 језик. У Израелу роман је имао три издања за два месеца. Француска и шпанска критика кажу да је то први роман XXI века. У Београду је 1992. године проглашен за роман деценије. “Постоје књиге ” – пише јапанска критика – које у читаоцу изазивају неку врсту хемијске реакције…. Хазарски речник садржи “отров” те врсте” (“Маиницхи Схимбун”,1993). Роман је издат у џепном издању у Француској, Енглеској, САД и Немачкој. “Сваки примерак Павићеве књиге имаће свој сопствени живот” забележила је критика у Израелу (Пазит Равина, “Давар”, 1990). На примерку Фукоовог клатна који је славни италијански писац послао Павићу на дар пише: “Милораду Павићу са дивљењем и саучеснички – Умберто Еко”. Француски часопис “Лире” прогласио је 1988. Милорада Павића једном од личности године у Француској. У то време, у једном књижарском излогу у Америци освануо је оглас-потерница: “ТРАЖИ СЕ! – Власник мушког примерка Хазарског речника тражи женску особу која поседује женски примерак исте књиге, ради измене мисли”. Огласу је био приложен број телефона.

У то време један новинар у Француској га је питао да ли је он комуниста. – Не, ја сам Византинац! – узвратио је Павић. Новинар овај одговор није објавио. Мислио је да је горе бити Византинац него комуниста. Предео сликан чајем (1988) добио је наслов према једној слици Павићевог сина Ивана, а започет је после Павићеве посете Светој гори и Хиландару 1973. године. Носи поднаслов “роман за љубитеље укрштених речи” и поглавља се могу читати водоравно и усправно. Изабран је за једну од две најбоље књиге у Југославији (награда “Меша Селимовић”) и добио награду Народне библиотеке Србије као најчитанија књига у 1988. години. За њу Зоран Глушчевић каже: “Право поетско и фантасмагоријско чудо езотеријске мудрости…” Роман је објављен у Немачкој, Аустрији, Бразилу, Великој Британији, Италији, Шпанији, Русији, Француској, Израелу, Холандији и Грчкој. Хазарски речник и Предео сликан чајем у џепном издању објавили су “Пенгуин” и амерички “Vintage International”, а немачка критика прогласила је писца Предела сликаног чајем за “предводника европске постмодерне књижевности”.

После изласка Унутрашње стране ветра Милорада Павића зауставио је на Теразијама непознати младић и, пошто се представио, тражио дозволу да се његов пријатељ јави писцу телефоном. Убрзо се тај непознати јавио с питањем како је могућно да стан који је описан у роману Унутрашња страна ветра потпуно одговара стану у Добрачиној 6/III у којем овај човек живи годинама. Насмејавши се Павић му је одговорио да то није никаква мистерија, јер је и Павић као дете живео у том истом стану, у Добрачиној улици број 6. – “Не би то била никаква мистерија – узвратио је непознати – да се и ја не презивам Павић, као и ви. “Трећи роман Милорада Павића, који се може назвати роман-клепсидра или роман-диптих (има две насловне стране и крај у средини књиге) Унутрашња страна ветра (1991) проглашен је за најбољу књигу прозе у Србији 1991. године (награда “Борисав Станковић”). Убрзо је објављен је у Њујорку, Милану, Паризу, Атини, Стокхолму, Мадриду, Минхену, Бечу, Токију и Цариграду. “Унутрашња страна ветра је спој византијског мистицизма и здравља које извире из балканског мита и легенде” — пише Евгениос Араницис у атинској “Елефтеротипији”. “Питање је има ли чистијег, маштовитијег и чуднијег гласа у књижевности данашњице од гласа Милорада Павића” бележи “San Francisco Chronicle”. “Павић поново доказује своју неспутану и на хиљаду начина тајновиту уметност приповедања” (“Mittelbayerische Zeitung” 1995).

“По изласку романа Павић забележи један свој сан: “Ноћу 3. на 4. октобар 94. сањао сам да сам у Св. Софији у Цариграду, да стојим поред оног стуба са штитом и са отвором у средини штита. Крај стуба жеља. Одједном, цела црква заједно са мном и са стубом у себи окрете се у водораван положај тако да је отвор на стубу и штиту био усмерен ка Земљи и из отвора је нешто исцурило. У страху од тог преокретања, иако није било никаквог рушења, пробудио сам се”. Четврти роман Последња љубав у Цариграду — приручник за гатање (1994) добио је “Награду Просвете за роман године” и награду”Лаза Костић”. Носи утиске пишчевог боравка у Цариграду 1985. године. Уз роман иде шпил тарот-карата, које је као “Византијски тарот” сликао Павићев син Иван, а свако поглавље романа носи назив по једној од тих карата. Књига је за годину дана доживела четири издања. О овом делу критичари су забележили: “Последња љубав у Цариграду стоји одмах уз бок Хазарском речнику” (Васа Павковић), “Павић је још једном потврдио да је највећи маг српске прозе” (Зоран Ђерић), “У Последњој љубави у Цариграду има оне чудесне књижевне имагинације и песнички надахнутог језика који Павићу обезбеђују посебно место у савременој књижевности” (Александар Јерков). Jean Descat пише уз француско издање овог романа: “Милорад Павић инаугурише овде један нови књижевни жанр, који још нема назива. То је нека врста тарот-књиге.”

До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар.
Предавао је саопштења или као гостујући професор предавао у иностранству: најпре на Новој Сорбони у Паризу, где је дао предавања о развоју српске версификације (објављена на француском) и касније у Бечу, Венецији, Белађу, Москви, Лењинграду, Фрајбургу, Регенсбургу, Гетингену, Падови, итд. На Филозофском факултету у Новом Саду биран је 1974. године за ванредног, а 1977. за редовног професора на Институту за југословенске књижевности и општу књижевност. Декан Филозофског факултета у Новом Саду био је 1977-1979. Године 1982. прелази на Филозофски факултет у Београду, где је на Одељењу за историју предавао историју културе југословенских народа у новом веку. Павић никада није предавао историју српске књижевности на Филолошком факултету у Београду и никада није могао да предаје из својих уџбеника, из којих су други предавали и у земљи и у иностранству.
Био је члан српског огранка ПЕН-а и члан Société Européenne de Culture. Био је председник English Spiking Union за Југославију и председник Српско-украјинског друштва, почасни доктор Софијског универзитета као и члан међународног савета часописа “Иностранна литература” у Москви. Принц Александар, престолонаследник српске краљевске династије Карађорђевића именовао га је 1992. за члана Крунског савета.

Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду.
Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану у ком је живео у Београду. У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године.

Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар-Јанковић.