Књижевност и уметност

Поезија Томислава Симића

Наши стари сви су били славни,
бранили су своју родну груду,
то беху дани, давни до недавни,
сад потомке уче мекани да буду!

Издајица српских свуда, на све стране,
за шаку долара и мајку продају,
под таквима су погибељне гране,
ал’ за живот вечни они ич не хају!

… Живот свој за слободу дати,
тако је узвишено и Богу је мило,
а данашњи млади то не желе знати,
веле, “то је глупо, то је некад било”!

А су чим ће изић пред Лазара светог
и пред мноштвом косовских јунака,
зар са хрпом отетог, проклетог,
кад и све њих чека та дубока рака?!

Зар се такви ни мало не стиде,
не хајући за божански рај?!
Они неће, не желе да виде:
овде је сахрањен храбри Николај!

У Србију дође са још мноштво друга,
бранио је своју славјанскују браћу,
на Адровцу паде, док се смрти руга,
јер му браћа паше у недаћу!

… Кад ћеш нам сванути, ој слободе зоро,
у Србију јоште дошла ниси,
ал’ теби честитам братска Црна Горо,
бранећи светиње сад слободна ти си!

Т. С. Калпачки

Српском земљом дуго ходе,
пропалице и душмани,
такви нашу земљу воде,
-незајазни аламани!

… Ратов’о је Србин вазда,
за слободу и за веру,
а данас је нови газда,
све продао – за вечеру!

Од Лазара, српске главе
и косовских мученика,
многи данас спрдњу праве,
истичући свога лика!

Вековима, у свој муци,
борише се Срби прави,
а то беху ДИВ хајдуци,
које поштен Србин слави!

Кад коначно поче Буна,
Црни Ђорђе шарку зграби
и Миленку пуче струна,
те Турчину сабљу заби!

Надаше се сви слободи,
али до ње ваља дођи,
још ратова Србин води,
јер Голготу мора проћи.

И кад Швабу он победи,
царевину бечку сруши,
тад хрватске вође следи,
слобода га таква гуши!

 

Да пороби пола света,
ударио Хитлер знани,
а у Срба два покрета
-четници и партизани!

Онда Черчил и “елита”,
Краљевину нашу сруши,
поставише они Тита,
да се Србин дуго гуши!

…Ово можда јесте грех,
комунисти, какви да су,
бољи беху од овијех,
што “поплава” земљу насу!

Нападе нас грозни НАТО,
небројено пута јачи,
ал’ слобода Србин зато,
показа им шта му значи!

Ти јунаци, српски диви,
са Кошара и Паштрика,
многи од њих нису живи,
легенде су од ратника!

Ах, ви браћо што остасте
и без руку и без ногу,
мила браћо дочекасте,
да се с вама спрдат могу!

Колико сте дана само
и по ветру и по киши,
ви тражили право, знамо…
пашчад рече: “Ма, њих бриши”!

…Ево опет Видовдана,
ево опет неслободе,
газећи нас са свих страна,
неписмени коло воде!

Т. С. Калпачки

Волим земљу предака ми славних,
којом ходише краљеви и цари,
светла дела Срба праодавних,
али данас ретко ко за ово мари!

Немањићи и друге велможе
подигоше многе богомоље,
ни да се сачува данас то не може!
Ил’ се нема снаге, ил’ се нема воље!

У освиту деветнајстог века
Многи Срби беху див јунаци,
кад се храбро турски паша чека,
ил’ га гоне Живкови калпаци!

Руси често Србљу потекоше,
Храбри каној Александар Невски
на Адровцу, сведоци рекоше,
погинуо пуковник Рајевски!

Његово срце овде јоште лежи,
Ту, пред црквом Светога Романа
Таквој слави Србин нека тежи
Јер то јесте слава свих минулих дана.

У балканским и Великом рату,
За слободу српска крв се лила,
Овенчани славом зарадише плату,
А ти земљо данас ниси што си била!

Кроз бурна времена српске историје,
свака права вредност очувана беше,
а сад се та вредност од Србина крије,
неке нове вредности од некуд донеше!

Земљо моја, моја дивна мати,
волим тебе, сваку твоју стопу,
к’о и моји стари за тебе ћу крв дати,
али нећу, нећу у Европу! 

Т. С. Калпачки

Многе Србе убеђују давно,
како нам је потребна Европа,
а све из ње делује огавно,
Европа би све да нас покопа!

Кад год смо се са Турцима клали,
бранили смо и Европу гњилу,
а никад нам помоћ нису дали,
но ми се уздасмо у Божију силу!

Једини који потекоше
да помогну Србљу у невољи,
беху Руси, јер браћа смо, рекоше,
те дођоше све од бољег бољи!

Од осамсто и седмога года,
у устанку сиротиње раје,
Србин и Рус у победе хода,
за српску слободу крвцу своју даје!

На Јасици осамсто-десете,
беше страшног, крвавога боја,
сестрић грофа Орурка, скоро да је дете,
у јуришу бива избачен из строја!

Беше јоште мртвих и рањених дива,
јер тог дана страшна битка беше,
сузби Турке сложна ватра жива,
а Срби и Руси победу однеше!

Настави се борба на Варваринском пољу,
код спајања река, све три Мораве,
браћа однеше победу још славнију, бољу,
заслужили су да их сви потомци славе!

После пола века беше опет врело,
потекоше Руси, наша браћа знана,
а Рајевски, погођен у чело,
би сахрањен код Светог Романа!

…И касније, до данашњих дана,
само Рус је за нас гин’о смело,
А Европа, курва офуцана,
платиће пред Богом за крваво дело!

Т. С. Калпачки

Први део поеме


Спотаче се о раскошну хаљину дугу,
Светла јој пут намах поцрвене од стида,
Он је, пролазећи, придржа, али виде тугу
У кнежевом оку, прелепа Симонида.
А тек што је од краља дужност нову добио:
Место оца остарелог, краљу треба мишица јака,
Који би сваког непријатеља сигурно здробио,
Јашући пред мноштвом, испред барјака.
И зато га над свом фалангом постави,
Даде му највиши, војводски чин,
Стеже му руку и збуњеног остави,
Сад мора да је пред Симонидом фин.
– Чему туга у очима Вашим, кнеже честити?
Та Ви сте увек пред свима весели били!
Ваш осмех издвајао се у целој краљевој свити,
А сад видим, нема га, због нечег чили…
– О, госпо млада, дична моја краљице,
Молим, о томе ме немојте питати више,
Ал рећи ћу, од синоћ, тужно ми је лице…
Радост због чина, једна жена брише.
За који дан крећем на војну, у љути бој,
А она ми полагане наде, љутњом украде!
У боју ћу, можда, положити и живот свој,
Док она некуд одлази и за то неће ни да знаде.
– Која је то племкиња, молим Вас, реците кнеже,
Можда Вам баш ја могу од помоћи бити…
И шта је то што Вас тако силно веже
За жену ту? Казујте слободно, немојте крити.
– Краљице светла, мој проблем смисао се зове,
А њено име, то Вам никако не могу рећи!
Завичај госпин је из отцепљене провинције нове,
Е, тамо ћу, у боју, смрт или славу стећи.
… Упознах је кад се са запада вратих из боја,
Са балкона баци ми свилену мараму своју
На уснама јој причитах: „Желим да сам твоја“
Од тад је љубим, сматрам за госпу моју…
Синоћ ми рече да не идем у тај страшни бој,
Запрети чак да ће се љубави наше одрећи
Јер, дирам у њено, као да, краљице, нисам свој!
Одлази пре мене, као да ће некоме нешто рећи…
Нико се спасити неће од страшнога мача,
Јер вољу свог краља испунити хоћу,
Али док сечем, уз шкргут зуба, усред плача,
Осећаћу тугу, бол, јад и силну самоћу…
… Допустите да одем краљице, останите здраво,
Идем да припремим све стегове за бој,
Да што пре кренем у сусрет смрти право…
У неповрат оде нада и смисао мој!…
* * *
Запишташе трубе, загрмеше копита коња на хиљаде
Ври народ на улици, гледају с балкона
Кнез од Калпака, са бесним коњем, на челу армаде…
Из ока на гриву тешка суза паде; ту не беше ОНА!

Томислав Симић Калпачки
Крушевац

О деви ваља рећи да предак њен
У боју с Манојлом славу је стеко,
Да у том боју кнез Вукша би рањен,
Те оста хром, али и цењен неко.

И потомци Вукше сви беху славни,
Храбри, одважни, верни српској круни,
А кад се побунише Брда и део Равни,
Отац њен оста веран, не хте да се буни.

Кад кћи му дође и узбуђено рече
Да бежи, јер краљ шаље кнеза од Калпака,
Који ће све под мач, све да исече…,
Смрачи му се лице, напе се жила свака:

– Та, кћери моја, јадна не била,
Тај, кнез иде само на побуњене!
Непромишљено си амо поитила,
Сумња ће пасти сад и на мене!

А кнеза од Калпака ја се не бојим,
Дуго се знамо и немам дилему
Да ћемо се загрлити, баш ту где стојим,
Пријатељску услугу дугујем њему.

– Ех, оче, пријатељ си оца, он ти је знан
Ал’, ово је војвода, његов син!
У руци му силан мач, и он силан!
Бојим се да ни са ким неће бити фин…

… Остаћу овде са вама, јер лично га знам…
Нек на замку остану отворена врата,
А кад дође ја ћу му стати наспрам
Само те молим, склони ми брата.

* * *
Десетак дана иза тог дана паничног,
Чу се тутањ; претходница пројури селом.
Недуго иза тога она угледа војводу дичног
Јаше пред војском на коњу белом.

Ускоро, само у пратњи своје свите
Војвода стиже до капије замка.
Гледајућ њега, златне му токе и ките,
Сва уздрхта, ко на ветру сламка.

Дочекаше га сви, уз пријатељски знак
Он скочи с коња и учини наклон.
– Може ли се, пријатељи, код вас на конак,
Или бар кратки предах, од сунца заклон?

Отац девин, искрено, уз наклон рече:
– Витеже, гост да нам будете моја је жеља…
Него, око срца ме стеже, нешто пече,
Па питам за здравље Вашег родитеља?

– Честити властелине, отац мој одвећ је стар,
Ја га замених по краљевој вољи…
Ево, овај путир златни шаље Вам на дар,
А шаље и предлог, још вреднији и бољи…

… Кад би после првог окрепљења,
Кад све је било како ваља,
Упита отац девин, пун одушевљења:
– Која је жеља вође оклопника нашег краља?

-Да руку кћери Ваше мени дате,
Ако ме она још увек жели…
Душом је волим, то нек знате,
Од кад су нам се погледи срели.

Приђе му човек и приви на груди…
Та, чега си се плашила кћери?!
Велики војводо, зет ми буди!
О, гле како ми кћер од среће трепери!

Томислав Симић Калпачки
Крушевац

Трећи наставак поеме, на основу средњевековних докумената

Оче, молим те, не доноси сам одлуку,
Дозволи да с војводом причам и ја
Насамо… и искажем сву своју муку,
Јер светли кнез мора све да зна.

* * *

Кад ишеташе, сунце се к западу свило,
Још блеђа чињаху се лица им бледа
Док кнез чује своје и њено било,
Скамењен стоји, у недоглед гледа.

– Опростите војводо и славни кнеже,
Дрхтавим гласом поче да збори,
За још једног човека срце ме веже…
О Боже, зашто ме уопште створи?!

Зар кнегиња Ваша још и другог да воли?!
Да тиме унизим Вас и дела Вам славна?!
Ваш бол ме, сада раздире, боли…
Он племић није, само човек са Косова равна.

Волим Вас, али још пре заволех њега,
Њему сам се обећала, и већ му се дала!
Не заслужујем ни једног, после свега,
За мене је само манастирска келија мала.

Кнеже, ил праштајте, ил мачем сеците!
Ваш поглед ледни камен пробија…
Шта ћете са мном, молим Вас, реците,
Под Ваш крвави мач хоћу ли и ја?!

– Не вређајте госпо, војвода ће, сав блед,
Ја непријатеља сечем и отачаство браним!
Племић сам, висока рода, и није ред
Да се, недужан, новим отровом храним.

Остављам Вас живу, усрећите тог човека,
Заорали сте дуплу њиву и нек Вам опрости Бог,
Тражите Му опрост, тражите довека…
А ја нећу жив пред оца, ни краља свог!

Окрете се нагло и удаљи журно,
-На коње, јаши, грмну громким гласом!
Домаћин, ужаснут, гледаше лице му тмурно,
Док не изби на пут, јашући касом.

* * *

Без одмора, сатиро је себе, коње и војску сву,
Сламајућ последње отпоре буне, из Равни,
Али из мисли никако не могаше да одагна њу…
У задњем боју паде лако, краљев војвода, кнез славни.

Томислав Симић Калпачки
Крушевац

1 thought on “Књижевност и уметност

Leave a Reply

Your email address will not be published.