Развој, успон и диференцијација ковачког заната

Иако су вештина обраде метала и ковачки занат били познати још
старим Словенима, о чему сведоче општесловенски називи за занатска занимања и називи појединог оруђа рада, сматра се да је на развој овог заната германски утицај био изразит у време ближих контаката словенских и германских племена у периоду Сеобе народа. Потом су током развијеног средњег века од Саса (Саксонаца) преузете нове технике и технологија експлоатације и обраде руда, што је посебно разматрано у домаћој и страној историографији. Технолошки успон, пораст потражње и шира примена гвожђа, условили су пораст производње. Томе у прилог могао би да сведочи и назив мерно надо, поменут у Светоарханђеловској хрисовуљи цара Душана. Као мерна јединица надо је означавало гвожђе отопљено у једном цугу (тзв. меко гвожђе обложено челиком), које је било тежине око 20 кг, или мање. Касније се раскивало на две половине, близнице, ради лакшег транспорта и даље обраде. Назив надо такође се јавља и у Босни као назив за челик.