Редовни члан САНУ, један од оснивача Друштва српских уметника „Лада“, председник Одбора за уметничке послове Србије и Југословенства, велики монархиста…

За време самосталне изложбе у Београду 1898. добио је позив за учешће у Светској изложби у Паризу 1900. године. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију представио се историјском композицијом „Улазак цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом а за коју му је француски председник доделио титулу Officier d’ academie.

На данашњи дан: 14. октобар 1944 – Умро је српски сликар Марко Мурат, члан Српске краљевске академије, оснивач Уметничке занатске школе у Београду.

Поред његове награђене композиције на Светској изложби у Паризу, у склопу делегације која је представљала Краљевину Србију, у српском павиљону међу учесницима су били и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, која је награђена златном плакетом, Ђорђе Крстић са „Падом Сталаћа“, Риста Вукановић са „Дахијама“, Леон Коен са „Отмицом Српкиња за турски харем“, Петар Убавкић са „Таковским устанаком“ и Ђорђе Јовановић са „Спомеником косовским јунацима.“

Најстарији од његових предака по оцу, записан је 1562. у књигама епархије Светог Стјепана у Луци, као мајстор Јаков Муратовић, зидар из Дубровника. Старо посрбљено презиме, где мурат на арапском значи нада, жеља или чежња, временом је мењало облик у Муратови, Мурат, док је један од предака у другој половини 18. века, користио италијански облик (ита. Muratti).

Марко Мурат је рођен у засеоку Дубрава у насељу Лука, на острву Шипан, код Дубровника, у занатској породици, од мајке Катарине-Кате (рођене Палунко) и оца Пава. Имао је старијег брата Андру, који је постао свештеник и три млађе сестре: Мару, Ану и Паве. Мајка није била школована, али је одлично познавала народне песме, преко 20.000 стихова. Оне које је она рецитовала је записао њен брат и касније су објављени. Отац је био писмен и у кући је имао велику библиотеку, а највише је читао „Разговор угодни народа словинског“ Андрије Качића Миошића и српске косовске песме

Основну школу и католичку гимназију (сјемениште), која му је, исто као и старијем брату била једина шанса да се школује, 1883. године завршио је у Дубровнику. Сликарску делатност је започео врло рано. Три године је студирао теологију у Задру да би, без много оклевања, напустио теологију и отишао на студије у уметничкој академији у Минхену. Минхенска академија је имала дугу традицију и велики број студената, а Минхен је у то време био центар уметничког живота у Европи и свету. Упознао се са српским добротвором Велимиром Теодоровићем, ванбрачним синомМихаила Обреновића, који је у то време живео у Минхену и који му је помагао наредне четири године. Укупно је студирао 7 година и дипломирао је 1893. године, представивши се са композицијом „Цвети у Дубровнику“.

Након студија у Минхену, радио је у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Почео је као реалиста, али се потом приближио импресионистима.

Сликао је портрете, историјске композиције, пределе, снажно је утицао на стварање “Београдске школе” и у српско сликарство је унео нова уметничка схватања. Био је један од првих импресиониста на словенском југу, који је доследно радио у „пленеру“ (спољашњи мотиви), са светлим и ваздушастим тоновима, међу којима преовлађују ружичаста, жућкаста и љубичаста боја, а ликови су идеализовани. Тако је израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине. Радио је и историјске композиције, у којима је остао доследан, као и портрете.

Био је римокатоличке вероисповести. Због његове националности су га за време Првог светског рата хапсиле и прогањале аустријске власти (као Србина, католичког верског опредељења). За време Другог светског рата, пошто је проглашена Независна држава Хрватска, стрепећи од усташа, његова супруга Естер – Ецика (рођена Мартинек) је уништила целокупну његову личну архиву, па су тако нестали многи значајни документи из његовог живота и јавног деловања.