Да ли је његовом реформом успео да угрози индетитет српског бића?

Против његове реформе била је сва тадашња интелектуална елита као и црква. Митрополит Стратимировић, човек ретке учености и културе, сматрао је да је његова језичка реформа примитивна и да одбацује читаву српску језичку и књижевну традицију, а његов превод Новог Завета оцењен је тада као скандалозан (пошто није познавао класичне језике, превод је рађен са немачког). Де факто, он јесте један од криваца за покатоличавање српског народа, несвестан своје реформе и улоге у целом пројекту.

На данашњи дан: 26.октобар./06.новембар 1787. Рођен је реформатор Вук Стефановић Караџић, творац новог правописа и књижевног језика, самоук.

„Могли бисмо навести још прилично писаца који, све до данашњих дана, и до ове, 1966. године, противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке с језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако jе од тог времена много штошта изменило и у језику и у литератури“ – речи су познатог књижевника Меше Селимовића.

А познати руски историчар, слависта и публициста Платон Андрејевич Кулаковски, познат по томе што је током 1881. завршио је свој рад о Вуку Караџићу: Вук Караџић, његов рад и значај у српској књижевности, је рекао: „За историчаре руске књижевности, делатност Вука Караџића има посебан смисао, јер од тог времена слабе везе између српске и руске књижевности, и место утицаја руске преузима утицај западноевропских књижевности“. Међутим аустрофилска политика кнеза Милана Обреновића нанела је тежак удар руским интересима у Србији, тако да је имала утицај и на Кулаковског да оконча свој боравак у Србији. У Русији је одбранио 1882. магистарски рад о Вуку Караџићу, па је од 1884. изабран за лектора Универзитета у Варшави.

Описменио се у родном селу код једног рођака трговца, потом у школи у Лозници и затим у манастиру Троноша. Не успевши да се упише у Карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Радио као цариник на Дунаву код Кладова, што му је касније лакше омогућило да кријумчари старе црквене књиге и у једној кући у Бечу продаје по високој цени. Касније је та кућа названа “Вукова кућа” која и данас постоји. После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском правопису. Убрзо је објавио прву збирку народних песама коју је назвао “Мала простонародна славено-сербска пјеснарица” (1814) и “Писменицу” (граматика), а 1818. “Српски рјечник”. У азбучној реформи он је довршио оно што су започели Сава Мркаљ и Лука Милованов и створио савремену српску азбуку засновану на фонолошком принципу “Пиши као што говориш”! Човек који је осакатио ћирилицу. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Лукијан Мушицки , Милован Видаковић, Сава Текелија и Јован Хаџић су били главни противници Вуковим реформама. Сви они су били образовани угледни људи, озбиљни књижевници и браниоци изворног српског језика. Њихове полемике с Вуком преко новина, садржавале су све оно што су остали Срби мислили. Међутим јак утицај бечког двора на вишу класу у Србији, преко Јернеја Копитара и Вука Караџића је превагнуо у корист језичке реформе. Иако су Јован Хаџић и остали поражени, борба против Вукове реформе је и даље трајала. Писци су користили старо српско писмо и правопис, док су млади српски интелектуалци користили Вуков (Аустријски) реформисани правопис. Ништа ново, данашњи српски интелектуалци су на страни енглеског језика, па тако не можете прочитати натпис на ћирилици нигде у Београду.

Непрестано је истицао да правилно писати значи правилно мислити, и да хаос у језику одговара хаосу у мислима… Узрок таквог стања у књижевности он је налазио у отуђености писаца од народа. Зато је за њега враћање књижевности народном језику значило не само прихватање граматичких правила тог језика него, исто тако, њено враћање народу.

Године 1839, Вук је извршио још једну важну промену на штету свог домаћег говора; уместо ђеца, ђевојке, неђељу, ћерати, и сл. почео је да пише дјеца, дјевојке недјељу, тјерати…

Из писаног језика Вук је постепено изостављао и друге покрајинске особине. А таквих регионалних елемената у његовом језику, било је доста. Писао је на пример: живљети, пољева, салева, живити, желити.

Вукова реформа нашег језика створила је опасност да се латинично писмо “увуче” у све нас а да ћирилица изумре сама од себе јер ће се све мање користити и неће бити потребна. После освајања јужнословенског етничког простора, турски сулатни учили су само српски јези, других језика није било. Затим, приликом формирања прве Југославије, на том простору постојали су само српски и словеначки језик, уз снажне назнаке афирмације хрватског као посебног језика. Словенац Франц Миклошич, утемељивач слoвенске граматике и универзитетски професор, је међу Јужним Словенима разликовао само три језика: српски, бугарски и словеначки. У социјалистичкој Југославији постојали су српско-хрватски, словеначки и македонски (до тада се у Македонији говорио српски језик). Када се распала СФРЈ, уз њено истовремено разбијање од стране Запада, успостављени су нови језици. Тако данас имамо и хрватски, бошњачки, па чак и црногорски језик (који се још одрекао и ћирилице). Има најава да би се могао формирати и тзв. војвођански језик, што опет отвара питање како је ово могуће. Поставља се просто питање: да ли би свега тога било да није било реформе српског језика несретног Вука Караџића?

Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова стопио са танким полугласом (л + ь = љ, н + ь = њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа, што се касније показало као тачним.

Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

– А а, Б б, В в, Г г, Д д, Е е, Ж ж, З з, И и, К к, Л л, М м, Н н, О о, П п, Р р, С с, Т т, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Ш ш

њима је додао једно из латиничне абецеде:

– Ј ј

и пет нових:

– Љ љ, Њ њ, Ћ ћ, Ђ ђ, Џ џа

избацио је:

– Ѥ ѥ (је), Ѣ, ѣ (јат), І ї (и), Ы ы (јери, тврдо и), Ѵ ѵ (и), Ѹ ѹ (у), Ѡ ѡ (о), Ѧ ѧ (ен), Я я (ја), Ю ю (ју), Ѿ ѿ (от), Ѭ ѭ (јус), Ѳ ѳ (т), Ѕ ѕ (дз), Щ щ (шч), Ѯ ѯ (кс), Ѱ ѱ (пс), Ъ ъ (тврди полуглас), Ь ь(меки полуглас)

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР