Творац најслободоумнијег устава, а уједно и најкраћег трајања

За њега „Род” и „Отечество” су речи које је увек писао почетним великим словом, истичући их.
Био је у дипломатској и организаторској радњи кнежевој, која је повела нашу отаџбину путем прогреса, највреднији, најумнији, најодушевљенији и најнесебичнији сарадник.
Највећа његова заслуга јесте краткотрајни Сретењски устав, који је све друге његове заслуге потиснуо у сенку. Нажалост и он је прошао судбином свог устава, заборављен је, избрисан из традиције и културе народа Српског као и небројено много оваквих личности српске историје и културе. Посветимо бар мало пажње српским великанима јер они то и заслужују.

На данашњи дан: 23. октобар 1789 – Рођен је српски новинар и публициста Димитрије Давидовић, отац српског новинарства.

Отац му је био прота Гаврило Георгијевић, син Давида Георгијевића, једног од истакнутијих наставника у латинској школи у Сремским Карловцима и земунског проте. Димитрије је касније по најпознатијој личности у породици деди, Давиду, узео презиме Давидовић.

Током школовања извежбао се у јавним наступима па је, према речима Јована Хаџића, током читавог живота био вешт говорник. У Карловцима је пред сам крај школовања због једне пасквиле (погрдног писма) дошао у сукоб са митрополитом Стефаном Стратимировићем и професором Гаврилом Храниславом због кога је избачен из школе и том приликом добио и десет удараца корбачом. Прву годину филозофије завршио је у Кежмарку, а другу у Пешти где је завршио другу годину филозофије и уписао је медицину. Убрзо је стекао наклоност међу српским грађанством у Пешти.

Српско новинарство пре Димитрија Давидовића није имало дугу традицију. Идеја о покретању новина потекла је од Димитрија Фрушића, који се са Давидовићем спријатељио у Пешти. Прву молбу Врховној полицијској управи у Бечу Давидовић и Фрушић поднели су 2. фебруара 1813, али је она одбијена, по свој прилици из политичких разлога. Другу молбу упутили су лично цару 10. марта где су истакли да су Срби једини народ у Аустрији који нема своје новине и да ће њихово издавање одвратити Србе од православне Русије. Владарево одобрење добили су 11. априла а након полицијске провере 26. априла 1813. године покреће “Новине србске” које је издавао напре у Бечу 1813 – 1821. године, а потом у Србији од 05. јануара 1834. до 16. марта 1835.

Давидовићева повезаност са дешавањима око унијаћења далматинских Срба била је један од разлога његовог одласка из Хабзбуршке монархије. Наиме, Давидовић се противио унијаћењу Срба у Далмацији. У преписци је храбрио Ћирила Цветковића, протосинђела манастира Савине, који је пружао отпор Венедикту Краљевићу у његовим унијатским настојањима.
Прешао је у Србију 1821. где убрзо постаје кнежев секретар за спољне послове по свим предметима који се тичу сарадње са Портом. Давидовић, 1829. одлази у Цариград у саставу српске делегације која преговара са султаном око признања српске аутономије – хатишериф 1829. Давидовић је утицао и на садржај хатишерифа од 1830. пишући мемоар о српском питању, упућен руском посланству, а који описује кнежева као и гледишта народних старешина на стање у Србији. 1833. одлази у Цариград и успева да утиче на садржај хатишерифа којим се Србији враћа шест нахија. Руски депутати, у Цариграду, описују Давидовића као веома оданог кнезу Милошу, као човека пуног љубави према отаџбини и изузетно приврженог Русији. Кнез Милош 8. јуна 1834. г. поставља Димитрија Давидовића за попечитеља иностраних дела чиме му одаје признање за све заслуге за српску државу. И иако је убрзо пао у кнежеву немилост, Давидовић је све до краја свог живота био нека врста спољнополитичког саветника кнеза Милоша.

1835. г. у кнежевини Србији, избија велика народна буна – Милетина буна, која се борила за ограничавање кнежеве самовоље. Поучен и застрашен, кнез Милош се одлучује да сазове Народну скупштину на којој ће бити донет устав и одређује Димитрија Давидовића за уставописца. Иако није по образовању правник, Давидовић је успео да обави посао веома успешно. Користећи као изворе француски и белгијски устав, написао је веома слободоуман устав који је успео да примени достигнућа европске уставности али и да та достигнућа прилагоди друштвеној и државној реалности Србије. Занимљиво је и да је Давидовић први употребио реч устав уместо конштитуције, као уставу – брану против незаконитости.
Нажалост, устав није дуго трајао. Велике европске силе, Света алијанса, пре свих Русија и Аустрија нису са задовољством гледале на слободоумни устав мале Србије. Затражили су његово суспендовање да се не би „унео француски расад у турску шуму“ те је устав и суспендован 17. 3. 1835. г.

Сам устав веома је значајан, пре свега због великог броја норми које се тичу личних права грађана. Сама структура устава састоји се од 142 члана и 14 глава. Устав дефинише Србију као: „независно кнежевство по признању султана Махмуда II и руског цара Николаја I.“ Застава се описује у чл. 3: „Боја народна србска јест отворено црвена, бјела и челикасто угасита.“ А грб је по чл.4: „Крст на црвеном пољу а међу краковима крста по једно огњило окренуто к крсту – сав грб описан је зеленим венцем с десне стране, а са леве маслинов лист.“

Занимљива је и заклетва коју кнез полаже при ступању на престо, чл. 44: „Заклињем се светом, једносушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу Устав књажевства Сербије држати точно и совјестно у цјелости, и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредимост православне восточне церкве у Сербији, да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије и обштенародну слободу личности, и безбједност имања и права сваког Србина; а најпосле да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа српскога воопште и свакога Србина понаособ. Тако ми Бог помогао!“

Чл. 111. говори о једнакости грађана: „Сваки Србин и без сваке разлике једнак је пред законима Србским, како у обрани, тако и у казни на свим судовима от најмањег до највећег.“
Чл. 117. говори о праву на начин избора живљења: „Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обште народну штету.“
Чл. 97. говори о слободи вероисповести: „Свако вјероисповеданије у Сербији има право, свршавати богослуженије своје слободно, по својим обредима, и свако биће покровитељствовано от правитељства Србског.“, а
чл. 98. : „Заклињање људи, који нису православног восточног вјероисповеданија, свршава се по обредима њине цркве.“

Преглед садржине Сретењског устава завршићемо чл. 118. о ропству: „Како роб ступи на Србску земљу, от онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао. Србину слободно је роба купити, но не и продати.“

Ово је година 1835., а сетимо се става о ропству „најдемократскије“ државе света и тада а и данас.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР