Киљан – балканоромански-старовлашки остатак

Текст Жарка Вељковића

Постоји наша реч кùљан, -aна/кùљан, -а’на/киљa’н, -a’на/кил’a’н (*кūл’a’н), *-а’на, спор. кùљен, -ена, кùљāш, -áша. Јавља се већином на тлу Црне Горе и значи „надгробни камен, камен-међаш, камена или дрвена мета; камен узидан у свод кречàне или у сљеме куће; брдо, узвишење, а изворно:

пободен камен; узидан (украсни?) камен; брдо, узвишење (испрва са пободеним или налазећим се каменом на врху или сл.?)“. У раду се као етимон предлаже балканором. -ствлаш. *kălján(u), пореклом од претпостављеног влат. *calliánus lápis „камен на (брдској) испаши, *брду“, уз испадање управне речи lápis.

Фотографија: Зоран А. Антонијевић

Овај текст спада у тематске категорије:

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР