Један је од најранијих фотографа у свету, савременик Луја Дагера и Хенри Фокс Талбота

Аутор галерије портрета знаменитих Срба прве половине 19. века, власник треће по реду произведене Фојгтлендерове камере, оставио је за собом уметничко дело изузетно по вредности, разноврсности и обиму.

Као што се у већини Хичкокових филмова појављује и сам Хичкок у такозваним камео-улогама, тако и он уграђује свој лик у своје литографије, па и у литографију “Срби око певача”, која је посебно важна, укомпоновао свој лик између Петра Петровића Његоша, Вука Стефановића Караџића и Бранка Радичевића.

На данашњи дан: 13.(01.) новембар 1899 – Умро је фотограф, графичар и литограф Анастас Јовановић, српски фотограф, ликовно образован, уметнички свестрана личност, ентузијаст, ванредно продуктиван са великим бројем сачуваних дела. Власник, треће по реду произведене Фојгтлендерове камере (мада је прецизније рећи да је био корисник Фојклендерове камере модел Но. 3).

Одани пријатељ и сарадник владарске породице Обреновића а у једном раздобљу и двороуправитељ кнеза Михаила.

Родио се 1817. године у месту Враце у данашњој Бугарској. Његов отац Јован, као и његови стричеви, бавили су се трговином. Основно школско знање добио је у родном Врацу где је научио да чита од неког Србина из Панчева. Затим се преселио у Србију где га је „учио неки господин који је био чиновник под Карађорђевом владом“. Године 1832. почела је да ради у Београду Државна штампарија. Анастас је од почетка заинтересовано пратио шта се ту ради и привлачило га је све што се тамо збивало. Прво је започео да учи терзијски занат, а затим је био примљен да у Књажеско-сербској типографији учи за словоливца. Године 1834. штампарија се преселила у Крагујевац, па је и Анастас тамо прешао. Пошто је био талентован цртач почео је да ради печате, прво за себе и другове, затим и званичне. Штампарија се поново преселила у Београд и тада Анастас скреће на себе пажњу кнеза Милоша који је наредио да се штампа Српски буквар. Буквар је био на време печатан и послат Кнезу у Крагујевац. Задовољан његовим радом, а пун разумевања за вредне и способне младе људе, кнез Милош га шаље у Беч, на (ликовну) Академију свете Ане, да учи бакрорез. Анастас је као један од питомаца кнеза Милоша добио Наставленије (упутство) од шест тачака младим људима које су кнез и српска влада слали у иностранство на студије. Ту је између осталог писало: да не забораве на жртве које чини отаџбина да би они учили у страним земљама, да не примају све туђе обичаје а забораве своју народност, већ да приме само оно што је најбоље, итд. Пратио је техничке новине и био међу првима у Србији који је у своју кућу увео телефон. Бавио се и усавршавањем микрофона.

Пред његовом четвртастом кутијом са објективом стајали су, као модели, научници и уметници (Ђура Даничић, Петар Петровић Његош, Милица Стојадиновић Српкиња, Бранко Радичевић, Димитрије Аврамовић, Вук Караџић…) као и владари и државници (књаз Милош, кнез Михаило, кнегиња Јулија, кнез Александар Карађорђевић, Илија Гарашанин…) али и такозвани обичан свет. Сви они овековечени су фотографским снимцима или како се то тада говорило “зракописом” – светлописом Анастаса Јовановића.

Умро је у својој кући у Косовској улици бр. 25 у Београду, окружен својом децом. Његова кћи Катарина забележила је његове речи кратко време пред смрт: „Штета, штета! Све је било толико интересантно, све ме је толико интересовало, а сада је све прошло“.

По Андрији Торквату Брлићу, урадио је и портрет Бана Јелачића.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР