За њега је Европа била од Атлантика до Урала!

„Да, то је Европа, од Атлантика до Урала, то је Европа, то је цела Европа, то ће одредити судбину света.” Његов израз, „Европа, од Атлантика до Урала”, је често цитиран током историје европских интеграција. То је следећих 10 година постао његов најдражи поклич. Његова визија је била у контрасту са атлантизмом САД, Уједињеног Краљевства и НАТО-а, те је преферирала идеју да Европа делује као трећи пол између САД и Совјетског Савеза. У својој фрази спомињао је и Урал, те је тиме импликантно нудио детант Совјетима, док је његова фраза интерпретирана и као искључивање Уједињеног Краљевства из будућности Европе.

На данашњи дан: 22. новембар 1890 – Рођен је француски државник Шарл де Гол, оснивач и први председник Пете републике, који је као вођа покрета “Слободна Француска” у Другом светском рату предводио француски отпор нацистима.

Шарл Андре Жозеф Мари де Гол рођен је као треће од петоро деце у патриотској, ројалистичкој и традиционалистичкој породици католичке вере, али истовремено и прогресивној. Одрастао и школовао се у Паризу и кратко време у Белгији. Очева породица била је племићког порекла из Нормандије и Бургундије, а мајка је била из породица богатих индустријалаца из Лила. Додатак де презимену није био племићки, иако је породица де Гол била витешког порекла. Најстарији познати де Гол служио је на двору краља Филипа II још у 12. веку. Верује се да је презиме де Гол настало од немачког презимена de Walle, што значи зид. Већина старог француског племства била је франачког или германског порекла, па је често имала германска презимена.

Када се одлучио за војну каријеру четири године је провео у војној школи Сен-Сир. Дипломиравши 1912, придружио се пешадији, а не елитним трупама.

Током Првог светског рата, тада, капетан де Гол је тешко рањен током стравичне битке за Верден, те је сматран мртвим. Но, на бојишту су га нашли, али и заробили, Немци. Након пет неуспелих покушаја бега, одведен је у Инголштат, где је упознао руског поручника Михаила Тухачевског.

Након рата, де Гол је остао у војсци, успешно служећи под генералима као што су Максим Веган и Филип Петен. Током Пољско-совјетског рата (1919—1921), волонтирао се за француску мисију у Пољској, где је деловао као пешадијски инструктор у пољској војсци. Истакнуо се у операцијама око реке Збруч, те је одликован највећим пољским војним одликовањем — медаљом за војне врлине.

Унапређен је у команданта, те му је понуђена даља каријера у Пољској, но одлучио се вратити у Француску, где је предавао на престижној Војној школи, поставши тако штићеник свог старог команданта, Филипа Петена. Пољско-совјетски рат је због своје употребе тенкова и брзих маневара увелико утицао на де Гола.

Када је избио Други светски рат, након немачког пробоја код Седана 15. маја 1940, коначно је добио заповедништво над 4. оклопном дивизијом, те 17. маја 1940, је напао немачке тенкове код Монкорнеа. Како је напао са само 200 тенкова и без ваздушне подршке, тај напад није увелико утицао на немачко напредовање. Било је некаквог успеха 28. маја, када је де Гол присилио немачку пешадију на повлачење код Комона. Ово је био један од ректих француских тактичких успеха против Немаца током целе војне кампање. Премијер Пол Рејно га је поставио за извршног бригадног генерала.

Дана 6. јуна, Пол Рејно га је поставио за подсекретара државне одбране и рата, те га је поставио као главног за координацију са Уједињеним Краљевством. Као млађи члан владе, неуспешно се противио капитулацији, те се залагао да се влада пресели у северну Африку, те да Француска свој рат води најбоље што може из својих колонија. Служио је као координатор са британском владом, а у јутро 16. јуна је у Лондону, заједно са британским премијером Винстоном Черчилом, предложио политичку унију између Француске и Уједињеног Краљевства. Тај пројект би, током рата, спојио Француску и Уједињено Краљевство у једну државу, са једном владом и једном војском. То је био покушај у последњем тренутку да се ојача воља оних чланова француске владе који су подржавали даљу борбу против Трећег рајха.

Одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“

После рата руководио је привременом владом, а од 1947. до 1953. био је председник Француске. Након “алжирског пуча” 1958. постао је председник владе, а 1959. председник Пете републике. Ограничио је власт скупштине, ојачао извршну власт и прегоративе шефа државе. Окончао је рат у Алжиру напуштањем те територије и уопште распуштањем француског колонијалног царства. Политички се често разилазио са савезницима у НАТО, посебно са САД, у тежњи да поврати утицај Француске у Европи. Пошто није добио већину на референдуму о регионализацији земље и укидању сената, 1969. се повукао с положаја.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР