Био је свесни Србин и српски патриота из Херцеговине, али његова српска оријентација није ништа мењала у његовом односу према осталим народима. Његово српство је било потпуно инклузивно. Укључивало је друкчије и различите, што из данашње перспективе делује готово па невероватно и непостојеће у овим нашим данашњих световима и световима ових наших данашњих расправних патриота.
На данашњи дан: 27. мај 1868. године рођен је Алекса Шантић, српски писац и академик, аутор антологијских песама "Остајте овдје", "Емина", "Вече на шкољу".
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
Припадао је мостарском кругу око књижевног листа "Зора", који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем. У Мостару је основао српско певачко друштво "Гусле". У време "анексионе кризе", изазване 1908. аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине побегао је у Италију, а после тога био је посланик у Босанском сабору.
У Првом светском рату аустроугарске власти су га хапсиле као истакнутог српског националисту. Био је у почетку под утицајем српских песника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити песнички израз карактеристичан по елегичним мотивима и родољубивим темама.
Писао је и драмске текстове и преводио с немачког и чешког. Дела: драме "Хасанагиница", "У магли", "Анђелија", превод "Лирског интермеца" Хајнриха Хајнеа.
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи, –
Бог је слободу дао за човјека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра камâ!
Све тако даље, тамо, до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!