Срђан Новаковић (1962-2021).
Новаковић је 23 годинe провео у Италији. Објављивао је и преводио је на италијанском и србском говорном подручју. Био је ученик најзначајнијих италских слависта, црквених историчара и језикословаца. Више година се бавио проучавањем старовенетског језика, а био је и на студијском боравку у Раџастану, Непалу и Индонезији. У Србији је објављивао дела из области псеудоетногенезе влашких популација (Мегленски Власи, Морлаци и Истрорумуни) на словенском тлу Македоније, Истре и Далмације. Заједно са најугледнијим научницима Русије, Молдавије и Србије објављивао је у научним зборницима по питању романизације и латинизације србскословенских популација Балкана. Био је стални је колумниста ревије “Евразија” из Парме (Италија) по питању односа између Ватикана и Словена. До сада је превођен на руски, бугарски, италијански и молдавски језик. За књигу “Црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха” добио је највише признање Србске Духовне Академије за животно дело – награду “Раваничанин”.
Срђан Новаковић је изненада преминуо 29. новембра 2021. године у 59. години живота. Сахрањен је на Топчидерском гробљу у Београду.
Књиге објављене на српском језику:
,,Кратка хронологија отпадништва-историја екуменизма”
,,Црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха” (књига прва)
“Грци и Фанар – Грчке владике у Србији и Турској”
