О нестанку језика
У историји света забележени су случајеви нестанка многих језика. Неки језик се може насилно потиснути, а може се и занемарити и одбацити од стране својих изворних говорника, који добровољно прихватају неки други језик.
У средњем веку, у области Далмација, говорио се један стари романски језик, настао од вулгарног латинског језика. Изворни говорници тога језика су били романизовани становници далматинских градова и насеља, на острвима Крк, Црес и Раб и у далматинским градовима Задар, Трогир, Сплит, Дубровник и Котор.
У литератури се помиње и да се језик говорио и у Скадар, Улцињу и Бару. Тај језик, у контакту са романским језицима: венетским и касније италијанским, као и са србским језиком, је изумро, постепеним изумирањем појединих дијалеката далматског језика који су се говорили у наведеним далматинским градовима, а према ставу светске романистике, коначно је изумро је, гашењем вељотског-крчког дијалекта 1898 године.
