Истраживање порекла

У оквиру пројекта бавимо се Србијом као савременим научним изазовом, који нуди низ веома занимљивих и подстицајних истраживачких могућности. Многе од ових могућности истовремено су и приоритетне са становишта савремене етнолошко-антрополошке науке јер се њиховом применом отклањају празнине у познавању одређених, веома битних етнокултуролошких, етногенетских и других аспеката разумевања Србије. У наведеном смислу, посебна пажња је посвећена наглашавању потребе континуираних и непосредних истраживања порекла и представа о пореклу становништва (заједно са истраживањима из домена генетске генеалогије), етнокултурних маркера и културних зона, древних идејних матрица и примарних културних образаца.

Простор Србије и суседних области веома је привлачан са становишта спровођења различитих етнолошко-антрополошких истраживања, и то пре свега оних са мултидисциплинарним предзнаком. У претходном периоду спроведена су вишеслојна проучавања наведених подручја, при чему се у међувремену отворило и доста нових питања. Ово се односи и на проблематику истраживања (савремених значења) прастарих култура које су егзистирале на територији Србије, као и на контекст разматрања етнокултурних показатеља (као што су породична и колективна слава, историјска предања и одговарајући споменици, задруга, говор/језик итд.) и порекла становништва српског етничког простора и суседних области. Уосталом, наведени аспекти протежу се и на бројна друга питања која су у вези с етногенезом у најширем смислу.

Од особеног значаја у будућности требало би да буду анализе представа о пореклу становништва Србије (као и читаве југоисточне Европе), уз одговарајућа, широко конципирана, антрополошка и етногенетска истраживања. Наиме, у новије време су се отвориле могућности прецизнијих и комплекснијих истраживања заснованих на генетским показатељима, почев од: 
1) сагледавања порекла по мушкој линији (за мушкарце) путем Y-хромозома као и
2) порекла по мајчиној линији (за жене) путем митохондријалне ДНК, преко
3) HLA (А, B, C, D) антигена, наравно и
4) крвних група и RH-фактора итд.

Та истраживања се – на подстицајан и делотворан начин – могу повезати са непосредним етнографским прикупљањем и одговарајућим истраживањем представа о пореклу, као и са допуњујућим архивским истраживањима и већ објављеном литературом. Ово би – све заједно – могло да пружи знатно јаснију слику о етногенетским процесима Србије, али и српског етничког простора у целини. У наведеном смислу, посебан значај могле би да имају породичне (али и сеоске/колективне славе), као значајан, а недовољно искоришћен етнички и родовски маркер, заједно са презименима. У вези с претходним, могла би бити квалитативно допуњена, прецизирана и проверена опсежна истраживања, тј. одговарајући увиди и закључци Јована Цвијића, Јована Ердељановића, Александра Белића, Радослава Грујића, Ристе Николића и других заслужних истраживача и познавалаца српског етничког простора, односно с њим повезаних различитих делова Балканског полуострва.

Домети истраживања из области генетске генеалогије (уз стриктно и опрезно избегавање могућих злоупотреба и идеолошких уплива) знатно увећавају истраживачки потенцијал савремене науке и, уз доследан научни приступ, могуће их је квалитетно искористити у циљу задобијања јасније слике о антрополошком профилу становништва комплетног српског етничког простора.

Такође, једна од кључних националних тема – непосредно повезаних са идентитетом – свакако је питање дефинисања етничког простора и разумевање односа посебних регионалних целина, односно културних зона у оквиру одговарајућег/српског етноса. Из тог разлога је неопходно и у наредном периоду позабавити се појединим аспектима ове проблематике који у претходном раздобљу нису разрешени (а који се тичу различитих делова простора на којем живе или су живели Срби). С тим у вези, потребно је усредсредити се – од израде елементарног етнолошког појмовника до конкретизованих студија – на идентитет и културне зоне, али и на генезу и симболику одговарајућих, различитих етничких и племенских назива присутних на српском етничком простору.На овом простору, наиме, присутно је више културних зона које се могу разграничити на различите начине (на пример: „динарска“, „шопска“, „панонска“), у складу с тим којем се аспекту културе даје примат. Дијалекатске, верске и етничке, тј. идентитетске разлике често не прате доследно разлике у материјалној, социјалној и духовној култури или у етнопсихолошким особинама.

Такође, унутар сваког од наведених комплекса постоје разлике које се тичу њихових елемената; рецимо, један обичај се простире на ширем подручју него неки други итд. Међутим, одређена битна подударања ипак постоје, при чему се – на основу примарних етничких маркера – могу издвојити културне границе српског етничког простора и комплементарне етнокултурне зоне, као научно верификовани закључци, а не као резултат геополитичких релација и одговарајућих „научних договора“.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР