Светосавље као извор правне свести у Срба

Српски научни центар, Београд, 08. новембар 2019. 

др правних наука Никола Демоња 

Београд, Србија 

У документима које су Уједињене нације усвојиле после страхота Другог светског рата истиче се да су признање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свету. То је основна порука садржана у Повељи Уједињених нација од 26. јуна 1945. године и Универзалној декларацији о правима човека од 10. децембра 1948. године.
3
10
Међународне документе о људским правима прожима и хришћанска традиција. Достојанство човека хришћанска традиција опредељује односом између Творца и створеног. У Основима социјалне концепције Руске православне цркве говори се о неотуђивом достојанству људске природе. Истиче се да је Свети Григорије Богослов, упоређујући људско достојанство са актом божанског стварања, писао: „Таквим богатством је Бог обдарио све људе, због тога, наравно, да би подједнаким раздавањем Својих дарова показао и подједнако достојанство наше природе и богатство Свог добра“. (Беседа 14, „О љубави према сиромашнима“).
Правна свест је уткана у достојанство људске личности. Она је изданак духовног искуства тог, како нам беседи руски религиозни и политички мислилац Иван Иљин „човеку толико потребног камена вере који би био вечито са њим“. Правна свест је, истиче Иљин, „нама неопходан духовни орган“, она је „попут плућа којима свако од нас удише и издише атмосферу узајамног општења…стваралачки источник права, живи орган правног поретка и политичког живота“.

У српском народу правна свест се рађа у светом простору Завета који су Свети Сава и Стефан Немања /Свети Симеон Мироточиви у име његово склопили са Богом. Правна свест је део те нове, Христом просвећене и освећене српске културе, рођене из црквене и свете византијске културе. Беседа Светога Саве, изречена у манастиру Жича 1221. године, открива нам да је та права вера црквена, са својим суштинским карактеристикама (црквеност и саборност, апостолско-светоотачки, светопредањски карактер) религиозно-морални извор правне свести српског народа. Жичка беседа је први устав српског народа на коме се гради црквено-народни живот и будућност српске државе.

1
У домену јавног права Законоправило Светога Саве ствара претпоставке за обликовање свести о хармонији државе и Цркве. То је свест о јеванђелској и апостолској Савиној народној цркви на којој се утемељује држава коју води народна династија. Међутим, Законоправило Светога Саве утемељује и права личности. Зачето а нерођено дете има право на живот. У држави Немањића зачето а нерођено дете је субјект права. Тако Законоправило Светога Саве као део правне свести Срба оваплоћује свест о органској повезаности приватног и личног живота са идејом државе која је, како нам беседи Иљин, „позвана да служи Божјем делу на земљи“.

Западне државе настојале су да православну, светосавску свест о држави и Цркви подрију кроз прозелитизам. Правна историја пружа низ аргумената који показују да је западно-европска политика у XIX веку ову правну свест излагала унакрсној ватри захтевајући од Србије да, са једне стране, прокламује слободу вероисповести, док је Ватикан, са друге стране, слободу вероисповести поистоветио са мисионарењем оштро нападајући сваки покушај Србије да се правним средствима заштити од агресивног прозелитизма.
И данас је правна свест у Србији одвојена од својих хришћанских, светосавских извора. Повратак тим изворима јесте и повратак саборности и солидарности, повратак светосавском моралу који прожима сва подручја друштвеног живота, од породице до државе.

СРПСКИ НАУЧНИ ЦЕНТАР