Божићни празници

Читав хришћански свет ових дана слави Рођење Сина Божијег, Господа Исуса Христа, мада велики део људи и није у потпуности свестан великог значаја тог празника који се прославља већ више од 2000 год.
За искрене вернике то је догађај који је направио прекретницу у људској историји и одредио нову “судбину” човечанства.


До Христовог рођења свет је живео у полу-мраку незнања и заблуда како у погледу и смислу овоземаљског живота, тако и о судбини људи након смрти.


Старозаветни пророци пре Христа, па и многи проповедници пре и после Њега, из чијих су се учења касније развиле различите религије, разликовали су се од Њега у две кључне ствари. Прво, нико од њих за себе није рекао, нити могао рећи, да је Бог и Син Божији. И друго, ниједан од њих није након смрти васкрсао.


Постоје и друге велике и битне разлике, али ове две су највеће и пресудне. Оне су самим тим постале и камен спотицања многима. Свако од нас који себе сматра Православним хришћанином треба да се запита да ли верује да је Исус Христос оваплоћени Бог?


Да ли верује да је сам Господ, наш Творац, ради нашег спасења, обукао људско тело, сишао на земљу и постао човек, у свему раван нама, осим у греху?
Ако верујемо у то, искрено и без икакве сумње, онда можемо сматрати да је наша вера правилна.


Проблем, са којим не могу да се помире многи неверници или иноверни није у томе да ли је Христос живео и постојао, да ли је чинио сва она чуда, већ је проблем у томе сто не могу да поверују да је Христос Син Божији, тј. сам Бог у свему раван и савечан Богу Оцу.
У ту чињеницу не могу да поверују и многи хришћани.


Друго питање јесте вера или невера у Исусово васкрсење.
Васкрсење Христово јесте основ и темељ хришћанске вере.
“ Да Христос није васкрсао, узалуд би била вера наша, узалуд би био и живот наш” ( 1.кор.15 )
И заиста без вере у Васкрсење, без наде у вечни живот, овај наш пролазни овоземаљски живот нема никаквог смисла и циља. Христос је својим рођењем и оваплоћењем, својим очовечењем и васкрсењем донео нови смисао људском битисању.


Са егзистенцијалне тачке гледишта, сјединио се са људском природом и омогућио јој вечно постојање.
Са етичке стране донео је нови савршенији закон о међуљудским односима и треће својим делима показао Божанску љубав према човеку.
Све оно што свако људско биће понаособ потребује, за чим вапије и без чега не може, то је Христос донео својим рођењем, делима и васкрсењем.


У Новом завету или савезу Бога са људима свету се Господ открио као Света Тројица. Отац, Син и Свети Дух, једно Божанство у три личности, то је новост која је до тада свету била непозната. Због тога су се у првим временима Божић и Богојављење прослављали као један празник, јер оба догађаја представљају Божије откровење свету. 


Оба ова празника и догађаја пропраћени су једном важном личношћу која је била сведок Божијег јављања свету. То је Свети Јован Пре(д)теча и Крститељ Господњи.
Пророк над пророцима, највећи међу људима, за кога је Христос рекао да од свих рођених од жена нема већег од њега, удостојио се не само да крсти Сина Божијег, већ и да буде сведог чудесног јављања целе Свете Тројице на реци Јордану.
Св. Јован је био и сведок Христовог оваплоћења које је открио својој рођеној мајци Јелисавети још док је био у њеној утроби.
А, Марија након Благовести, отиде хитно у горски крај у град Јудин.” И уђе у дом Захаријин, и поздрави Јелисавету. А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, и повика узвисеним гласом и рече:
Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега додје у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој. И благо оној која вјерова да ће се извршити што јој је казао Господ”. ( Лк. 1, 39-45 )


Савремена наука и медицина тек у последње време говоре у важности пре-наталног доба за живот и развој детета. Савремени погледи о зачећу и формирању фетуса и утицају околине на исти, осетљивост бебе у мајчином стомаку и реакција на спољашњи свет, све се то сматра открићем новијег доба, док Црква и Библија о томе говоре већ стотинама година.


У другој половини двадесетог века у земљама и друштвима која су васпитавана на атеизму, настао је закон о абортусу, који се формирао на тобоже научним чињеницама, да се живот детета у мајчином стомаку формира тек неколико недеља након зачећа.
Та гнусна заблуда и лаж, довели су до највећег злочина у историји човечанства, чедоморства, које се одвија под благословом власти у многим државама света, а чије су последице несагледиве.
У том греху, предњаче Русија и Србија као претежно “ Православне” земље.


По најновијој статистици Србија је на првом месту у свету по броју абортуса код малолетних лица. Том податку се придружује и најновији по коме у Србији данас живи за око 400 000 мање људи од последњег пописа становништва из 2002. год.
Често се говори како је пуно Срба страдало у многим досадашњим ратовима од стране непријатеља, а мало или ретко се говори о томе да српске мајке и очеви сваке године убију око 200 000 сопствене деце, још нерођене.


Читав свет је окупиран пажњом и бригом око последица нове светске економске кризе, али нико не говори о кризи морала, о светском осиромашењу у љубави.
Себичност и недостатак љубави, они су узрок сваке кризе друштва, па и материјалне.
Шта је, или ко је, узрок економске кризе о којој се толико говори? Да, нису у питању велике елементарне непогоде? Да земља није престала да рађа храну, или су можда настале велике суше и пресушили водени извори?


Да, ли је Господ престао да нам даје ваздух или воду или сунце или семе и све оно што је потребно за живот!?! Не. Па, о каквој се онда кризи говори? Ко је узрок те кризе? Нико други, до људска грамзивост и себичност. Неутољива глад за влашћу и материјалним богатством узроковали су духовно и душевно осиромашење. Због такве кризе, Син Божији је сишао на земљу, да у лампе угаслих људских душа доспе свог животворног уља. Да на своја плећа понесе терет уморних душа. Да на своје тело прихвати ране оболелих и да онима што су у мраку објави тријумф светлости. Он је сишао да тужнима донесе радост, да умрлима подари вечни живот, а безнадежнима објави Васкрсење. Због свега тога васцели хришћански свет ових дана прославља Рођење Сина Божијег.


И ми Православни Срби треба достојно( молитвено и литургијски ) да прославимо Рођење Христово, јер је он наша једина нада, утеха и спас и у овом и у будућем животу.
Он једини може да отклони терет наших грехова и поврати у живот оно што је за нас заувек било изгубљено.


У то име, драга браћо и сестре широм наше планете, ја вас поздрављам поздравом радости, са жељом да се радост рађања новог живота прославља у свим српским домовима и да наредна година за нас Србе буде година победе живота над смрћу.


ХРИСТОС СЕ РОДИ!