Док међу Србима преовладава уверење, које почива на
народној епској традицији, да је Вук Бранковић највећи српски издајник, зато што је изневерио кнеза Лазара у судбоносном боју на Косову пољу 1389. године, критичка историографија сматра да нема доказа о његовој издаји, да му је она неправедно приписана. Подсетивши да се тек од 1601.
године Вук Бранковић експлицитно помиње као издајник, аутор разматра разлоге који су допринели томе да се о Вуку створи таква крајње негативна представа. Занимљиво је да се у годинама након саме битке не говори ни о поразу ни о издаји. Тек када су постале јасне њене катастрофалне последице, створена је потреба да се установи разлог пораза. Издајник је могла бити само угледна личност која је преживела крваву битку, а Вук Бранковић је највише одговарао таквој представи. За разлику од кнеза Лазара који се определио за Царство небеско, који је проглашен светитељем, Вук Бранковић је преживео, што је сугерисало да се определио за земаљско царство. Подсетивши на родољубиву и уметничку снагу Косовског предања, аутор закључује да треба разликовати историјску и уметничку истину. Но чак и ако Вук Бранковић није издао, представа о архетипском издајнику имала је веома значајну улогу у опстанку српског народа и у његовим борбама за слободу.
Рад израдио: Кинђић Зоран
Овај текст спада у тематске категорије: