О комуникацијским аспектима и могућностима српског мита – на примерима разматрања примарних значења представа о жељинској али

О комуникацијским аспектима и могућностима српског мита – на примерима разматрања примарних значења представа о жељинској али

Када је реч о етнокултурним комплексима, Александровачка жупа се показала као област чији садржаји (рачунајући ту и положај жупских говора у самом центру „средишњих” српских, косовско-ресавских говора) успостављају јасно изражене аналогије са другим деловима српског етничког простора, услед чега могу бити посматрани и као његови репрезентативни модели; ово се, између осталог, односи и на митолошке представе о жељинској али, са бројним варијантама које формирају јединствени, сложени систем. Истовремено, након одговарајуће анализе, наведени садржаји су се показали и као изразито илустративни примери начина на који нематеријално културно наслеђе може детектовати – на основу вековног искуства народног памћења – базичну структуру и недоумице наше савремености и како, саобразно томе, може пружити јасне путоказе за будућност. Наведеним детекцијама и решењима, као што ће у раду бити показано, непосредно је констатован основни идејни проблем (који се тиче комуникације предака са потомцима и који се јавља као основна стратешка, народна и државна, геополитички мотивисана недоумица), повезан са проблемом јасног дефинисања сопствених приоритета и одговарајућег опредељивања за опције очувања идентитета.

Овај текст спада у тематске категорије: