Прослава у Сремским Карловцима 1934.

Сремски Карловци били су старо избегличко средиште српског културног, политичког и црквеног живота. Били су српски Хајделберг и православни Сион. На почетку двадесетог века у Аустро-Угарској Монархији само су се у карловачкој гимназији ученици могли образовати у чисто српском духу. Професори су били Срби, а са малим изузетцима и ученици. Обраћала нарочита пажња изучавању историје српског народа, као и изучавању српског, старословенског језика и српске књижевности. Приређиване су Светосавске прославе и беседе. Поједини ученици гимназије држали су часописе из Београда : „Српски књижевни гласник“, „Дело“, „Коло“, и мењали су их са друговима ради читања. Сваке среде после подне излазило је „Бранково коло“ које су у великом броју гимназисте примале код „шуле“. У „Бранковом колу“ сарађивали су многи писци из Београда. После положених испита зрелости, карловачки ученици обично на своју руку, чинили су екскурзије у Београд и Србију. У Богословији су се поред стручне спреме, образовали у српском духу. Ко је од Срба хтео да у животу буде независан, да не иде у државну службу ишао је после гимназије у богословију или је бирао слободну професију. Срби из мађарских гимназија враћали су се у Богословији опет Српству. Свештеници су били интелектуалци, који су били у најтеснијем додиру са народом.