Очигледна потреба да се пише о прошлости крајем 8. века, у времену успостављања нових модела, бар што се тиче Цариградске цркве, у односима са Царством након прве фазе иконоборства, наводи на помисао да је историографска продукција која је очигледна настала у оквирима једног уског круга људи око цариградског патријарха Тарасија, имала потребу да у историји и прикладном обликовању историје, тражи али и понуди савременицима узоре који ће се подражавати али и која ће представљати потврду и легитимитет њиховим сопственим идејама.