Урбана топографија и јеротопија Јерусалима, и шире, Свете Земље, у доба Светог Саве била је увелико позната и утемељена. Својеврсну свештену топографију не само Јерусалима, већ и шире, читаве Свете Земље и Блиског Истока, даје Доментијан у житију Светог Саве. Међутим, још од 4. века, и времена цара Константина Великог, она је почела да се уобличава и налази своје место у дефинисању свештеног простора Јерусалима као хришћанског града. Пре свега са обновом цркве Христовог Гроба, односно Васкрсења, или изградњом хришћанске базилике на месту Христовог рођења у Витлејему у истом периоду. Земаљски Јерусалим је имао директну корелацију са Небеским Јерусалимом, са тенденцијом у Ромејском царсту, опет забележеном већ у доба Константинове владавине, да се идеја, светост и топографија Јерусалима преноси на престони град Царства – Нови Рим, где је Константин у цркви Светих Апостола положио мошти Христових најближих ученика и одредио место својег гроба као равног апостолима, и каснијем развијањем идеје Цариграда као Новог Јерусалима током векова када су неке од најзначајнијих светиња које се везују за Христов живот и страдање, пре свега Часни Крст, али и сунђер и копље које помиње Ускршња Хроника, биле преношене, чуване и поштоване у Цариграду. Наведимо пример цара Ираклија и његовог уласка у Јерусалим после победе над персијским царем Хозројем II, те повратка Часног Крста из персијске престонице Ктесифона у свети град, али и преноса дела Животворног Дрвета у Цариград, као и установљење празника Уздизања Часног Крста у оквиру којег се славио и проналазак Часног Крста у Јерусалиму у време цара Константина.
Илустрација преузета са корица ауторовог текста.
Овај текст спада у тематске категорије:
