На основу етнографске грађе прикупљене на српском етничком простору, сагледавају се специфичности обредних радњи витлања и љуљања, а с циљем да се укаже на функционалну различитост обредног окретања на витлу у односу на љуљање (с којим је до сада поистовећивано у функционалном смислу). У намери да се сагледа унутрашња логика ових радњи, подаци су анализирани у контексту њихових годишњих календара, пропратних елемената, начинa израде справа за витлање и љуљање, као и сличних пракси у другим светским традицијама. Указује се на непоклапања у годишњим календарима њиховог практиковања, а као заједнички периоди издвајају се Божић и Бела недеља, током које је пракса витлања и љуљања била најинтензивнија и вршила се симултано на истом месту. Ипак, ни тада њихове обредне функције нису биле синонимне, већ комплементарне. Иако су обе радње вршене ради подстицања плодности, оне почивају на различитим обредним логикама: док се окретањем на витлу симулирало покретање новог космогонијског процеса, љуљање је за циљ имало општи биокосмички препород, оствариван, примарно, лустративно-аграрнoм функцијом љуљања.
Илустрација преузета са стране 427 ауторовог текста.
Овај текст спада у тематске категорије:
