Спољну политику чине самоинтересне стратегије које бирају државе да би оствариле своје националне интересе у међународним односима. На спољну политику сваке државе утичу домаће околности, политике других држава и жеље за успостављањем специфичног геополитичког дизајна. Да би утврдили успешност учинака спољне политике неке државе, као својеврну лакмус – проверу, њу треба суочити са питањем: у којој мери у свом деловању утврђена спољна политика и дипломатија неке државе доприносе остварењу њених националних интереса?
Концепт националног интереса, премда у теорији подложан разним тумачењима – од реалистичког (национални интерес као тежња ка увећању моћи ) до либерално-институционалистичког, од објективног до субјективног поимања интереса – због чега често јесте сматран за „екстремно нејасан концепт“ , представља најопсежнији опис целовитог система вредности у спољној политици. Тачније, концепт националних интереса повезује и обједињује у себи поимање националних вредности и националних циљева којима се руководе субјекти у међународном животу. Под основним националним вредностима подразумевамо оне вредности које су неизоставно прихваћене у науци о међународним односима : опстанак политичке заједнице, територијални интегритет, независност, квалитет живота, положај појединца у друштву…; док под националним циљевима подразумевамо постигнућа на пре свега политичком и економскиом пољу у смислу њиховог задобијања или очувања. Конкретни циљеви, по правилу, произлазе из основних националних вредности, односно оних вредности заједничким свим државама, а потом и оним специфичним вредности које баштине поједини субјекти међународних односа. Формулисање сваке спољне политике, дакле, почива на одређењу националних интереса (односа вредности и циљева), процене међународне ситуације зарад остварења ових интереса и употребе средстава (оспособљености дипломатског апарата) за остварење задатака, то јест циљева спољне политике. Избору спољнополитичких циљева следује идентификација постојећих алтернатива, односно процена тога шта оне у међународном контексту доносе; а тек потом и доношење одлуке у смислу избора једне алтернативе те одабира средстава које државној спољној политици стоје на располагању како би се остварио раније одређени циљ.
Текст Слободана Јанковића и Александра Гајића.
Овај текст спада у тематске категорије:
