Током протеклих неколико деценија однос носилаца такозване српске „културне елите“ према гуслама, савременом певању уз њих и десетерачким песмама скројеним по узору на „класичну“ српску епику био је вишегласан, сложен, опречан, збуњујући, па и какофоничан за ухо просечног представника српског народа и, уопште, за људе са простора некадашње Југославије. Под „културном елитом“ првенствено подразумевам личности из области уметности, књижевности и науке, које су ‒ свака у сфери свог деловања ‒ желеле, нашле за сходно, корисно, потребно, или (друштвено) неопходно да уврсте гусле, на овај или онај начин, у опус тема којима су се бавили или су на њих реферирали јавним обраћањем из сфере уметности или науке. Ово појачано интересовање за гусле било је у директној вези са чињеницом да је током деведесетих, у предратним и ратним годинама, дошло до наглог „процвата“ певања уз гусле, тј. веће видљивости гусала у јавним и полујавним просторима, јављања сасвим новог тематског слоја песама у коме су опевана ратна догађања током деведесетих и неретко хероизовани њихови мање или више контроверзни носиоци. Гусле и гусларска пракса су се тако нашле на до тада незабележеном удару критика и осуда које су долазиле од стране појединаца и група потеклих из различитих интелектуалних кругова, а чији ставови су мобилисали и један део јавног мњења.
Фотографија преузета са стране 51 ауторовог текста.
Овај текст спада у тематске категорије:
