Аутор у овом тексту покушава да одговори на питање о броју религиозних људи данас у двема посткомунистичким и православним земљама, а потом и о броју православних верника у њима. У том смислу се анализирају бројни подаци из емпиријске евиденције уз употребу великог броја индикатора о којима се расправља у тексту. Аутор их анализира прво као индикаторе представне димензије религиозности, затим као индикаторе веровања у догматско језгро хишћанства, индикаторе актуелне црквено-обредне праксе и као индикаторе традиционалног односа према религији и цркви.
Овим анализама аутор настоји да пронађе оној критеријум или скуп критеријума који ће најбоље да изрази религиозност становништва на неком простору. У тој анализи се идентификују три приступа у руској социолошко-религиолошкој литератури. Први је именован као класични, позитивистички приступ, други као посткласични или феноменолошки а трећи као синтетички. Затим аутор расправља о појму везаности људи за религију и цркву и индикаторима те везаности као и о индексима који су социолошки погоднији за испитивање религијско-црквеног комплекса. На крају аутор даје неколико методолошких упутстава за социолошко искуствено истраживање религиозности.
Илустрација из личне архиве арх. Предрага Ристића (“Ђорђе Табаковић Алмашка црква”)
Овај текст спада у тематске категорије:
