Позивно писмо за научни скуп

Сложено питање о односу ума (ратио) и вере (фидес), а поготово о односу према божанском бићу као принципу и темељу свега што јест, старо је питање филозофије. Оно се јавља већ у раној хришћанској теологији и њеној потреби да нову веру, рационализовањем помоћу филозофских категорија, учини разумљивијом и прихватљивијом, посебно у образованијим слојевима античког друштва. То се питање попут црвене нити провлачи кроз целу историју филозофије и теологије и, без обзира на радикалне промене човековог положаја у свету, оно остаје и данас изазов људском духу у његовој авантури непосусталог чуђења (тхаумазеин) и његовом настојању да проникне у загнетку бића и тајну Бога.
Многи модерни филозофи и теолози, као и научници, сматрају да је однос између знања и вере, поготово у оквиру средњовековног мишљења, искусио низ тумачења која се ипак могу свести на три основна становишта. Прво становиште представља теоријску концепцију према којој знање и вера остају међусобно независни, што ипак не искључује да су они у заснивању својих фундаменталних принципа упућени једно на друго. Према другом становишту, знање и вера се могу раздвојити једно од другог, тако да се решење проблема знања и веровања може појавити само по цену „двоструке истине, која подразумева раскидање самог односа, како се догађало у латинском авероизму високог позног средњег века и у окамистичкој школи“. И коначно, по трећем становишту, знање је потчињено вери. Чињеница да су све ове три теоријске могућности опробане код различитих филозофа и теолога, изгледа да ипак није довољна за разумевање савремног односа знања и вере.

Од 18. века религија почиње све више да губи своју улогу веровања које утемељује смисао у корист сасвим другачијег веровања, дотле непознатог, које је добило сасвим неодговарајуће име „идеологија“, у коју су због своје реакционарности доспеле у не мање парадоксални положај „теологије револуције“.
Данас, у доба свеколике акутне кризе наше цивилизације, поново се, на критички начин, мора поставити питање, не само шта је вера а шта је знање, већ и какав је однос између вере и знања. Ова питања не намећу само нови увиди у сфери науке, већ и сасвим нове друштвене и културне околности.
С обзиром на измењене егзистенцијалне прилике и начин људског бивствовања, сасвим природно поставља се на нови начин питање смисла и значења људског веровања и знања. Ако је некад веровање одређивало, а понекад и ограничавало људско знање, данас, у секуларизованом свету, исто питање може се поставити у обрнутом смеру: да ли филозофија и савремена наука одређују у шта можемо веровати, или, без обзира на међусобни утицај, вера и знање задржавају своју аутономију. Другим речима, поставља се питање да ли је стари сукоб вере и знања превладан или је он само радикализован?
Имајући у виду речено, надамо се да ће научни скуп „Вера и знање“ помоћи да се расветли комплексан однос вере и знања. Будући да наука не може понудити човеку одговор на питање смисла живота, остаје да се испита да ли претензија вере на утемељење смисла почива на истини или заблуди.
Намера организатора научног скупа јесте да постане традиционално окупљање домаћих и страних филозофа, социолога, антрополога и иних религиолога крајем месеца јуна сваке године у Смедеревској Паланци на којем ће расправљати о научно важним и актуелним темама везаних за религију, цркву и духовност, посебно у контексту друштвено релевантних питања савременог света. У нади да ћемо заједничким напорима испунити овај циљ, радујемо се вашем учешћу на конферецији и текстовима који ће по завршетку конференције бити штмапани у Зборнику радова са конференције.