У раду је реч о једном запажању које је Стојан Новаковић дао у својој студији Устанак на дахије, а које не одговара критичком научном духу. Интерпретацијом у три одговарајућа контекста покушавамо да дођемо до разлога због кога је Новаковић одлучио да тај пасус уврсти у свој текст.
Закључак је да С. Новаковић овим пасусом наговештава своје аутентично становиште о месту народих предања у историографији, које ипак не исказује овде у пуној мери. Новаковић се овим приказује као посленик свеобухватне науке о српском народу, која је значајно учествовала у изградњи модерног српског идентитета.
Рад написала: Јелена Миљковић Матић
Овај текст спада у тематске категорије: