Ако би се могле сакупити све историјске чињенице и сабрали сви постојећи подаци о Србима који су живели и живе ван своје матице, добили бисмо један задивљујући број оних који су се некада називали Србима. Није неопходно проучавати далеке историјске податке, довољно је погледати нашу садашњост и блиску прошлост и уверити се у чињеницу о изумирању и нестајању једног народа. У овом чланку се нећемо бавити демографијом становништва нити бројкама, већ ћемо покушати да одгонетнемо или бар предочимо проблем са којим се ми као народ суочавамо. Прво морамо покушати да дефинишемо шта је то што једну скупину људи чини одређеним народом и шта је то што га карактерише и издваја од других скупина људи или народа? Најпре морамо кренути од једног човека и дефинисати: шта то једну личност одређује као припадника једне нације?
Ако бисмо кренули да проучавамо порекло или крвну везу, онда бисмо се сусрели са многим проблемима које засигурно не би могли да разрешимо. Примера ради, узмимо најбројнију владарску и светитељску српску породицу Немањиће. Родоначелник свете лозе Немањића, велики жупан Стефан, оженио је Ану (у монаштву Анастасија), чије порекло дефинитивно није утврђено. Најзаступљеније мишљење у науци је то да је, по националности била, Гркиња. Многе потоње принцезе и мајке славних српских владара из лозе Немањића биле су различите националности и порекла, што нам указује да крвно сродсто не одређује искључиво припадност једном народу и не дефинише га.
Ако бисмо том линијом почели да проучавамо један народ или неку личност, највероватније би стигли до Адама и Еве, пра родитеља свих људи, што би доказало библијско учење да су сви људи међусобно по пореклу браћа и сестре.Дакле, порекло и крвна веза нису довољни нити аутентични доказ припадности једном народу.
Ако узмемо да изучавамо језик, онда ћемо видети да је један те исти језик својствен различитој групи народа, те да се Срби и Хрвати, Босанци или Црногорци и многи други народи не могу поделити по начину говора или писму који су својствени за шире народне групације, тако да ни језик сам по себи не може бити довољан доказ припадности једном народу
Трећи начин могућег одређивања нације била би религијска или верска припадност. Мада се велика већина Срба данас изјашњава као православни хришћанин, засигурно је да верско опредељење не може одређивати припадност једном народу, а знамо и да има много Срба који су током векова мењали и прихватали различите вере. Ову чињеницу треба посебно и пажљиво разматрати, јер она најчешће код многих Срба представља камен спотицања и узрок многих проблема, неспоразума и сукоба. Најбољи пример за то су Срби у Босни и Херцеговини и у Хрватској, који су прихватањем друге вере одбацили своју националну припадност и аутоматски се поистоветили са народом чију су веру примили и са којима живе у непосредној близини. Најновије сведочанство томе је стварање нове, бошњачке нације или народа.
Ратови који су се водили на тлу бивше Југославије, а нарочито у Босни и Херцеговини, а који се са правом називају братоубилачким, имали су за узрок баш тај проблем око подела и дефинисања националне и народне припадности.
Рат између Срба, Хрвата и муслимана, како се свуда писало и говорило, указује на проблем око идентификације или недостатка имена и припадности људима исламске вероисповести који су живели и живе на тлу Босне и Херцеговине. Тако су они од скора добили наметнуто име Бошњаци, како би им се дефинисала национална припадност коју никада нису имали.
На овом примеру најбоље можемо проучавати дефиницију настајања једног народа или нације где се због комплексности ситуације не упуштамо у тумачење разлике термина нација и народ. Ако бисмо узели географско подручје и народ одређивали по називу одређених географских места онда бисмо такође били у проблему јер су миграције становништва толико велике, да је немогуће један народ поистоветити са једном одређеном географском површином или називом који је, што је историјки познато, веома променљив. Мада се у свету обично у већини случајева додељује име народу по имену државе или географског предела на коме живе.
Следећа ставка разматрања би се односила на култ или обичаје. И у том погледу ми Срби имамо различите обичаје или их тумачимо различито. Срби у Војводини или Срби са Косова и Метохије, па онда јужна Србија и западна, као и Срби у Босни и Црној гори, сви они имају различите обичаје или држе неке посебне својствене њиховом крају или менталитету.
Кроз све ове чињенице и ставке које смо навели можемо закључити да један народ дефинише више заједничких чинилаца. Али оно што је главно то је лично осећање тј. заједница коју прихватамо и у којој се осећамо прихваћени. Рођењем у одређеној породици и животом у једној заједници ми наслеђујемо и задобијамо различите карактеристике по којима се дефинишемо као припадници једног народа. Међутим, ниједна од тих карактеристика, па чак ни све заједно, не могу нас одредити као Србина или Хрвата или било ког припадника другог народа.
Оно што нас дефинише као припадника једног народа то је, као што смо рекли, наше лично осећање и опредељење коју заједницу прихватамо и од које смо признати са свим оним карактеристикама културним, верским, језичким и др. које заједно дефинишу један народ или личност. Дакле, оно што нас описује као једну личност или један народ то је однос и заједница коју имамо са другом личношћу и народима као и разлике које постоје међу нама.
У погледу очувања идентитета, ми данас имамо ситуацију да су се Срби у оној средини у којој се налазе у мањини, а немају националну свест и жељу за очувањем наслеђеног идентитета, поистоветили са већинским народима са којима живе прихватајући и примајући њихов национални идентитет. Тако се број Срба који живе по свету, а нарочито у околним земљама, у последњих педесетак година нагло смањио, што због опадања наталитета и миграција, што због асимилације становништва. То се углавном дешава када је у питању одређена криза која потреса матицу и која утиче на расељавање и раслојавање становништва што се у нашем случају дешава последњих шест стотина година.
Да бисмо превазишли проблем који прети да нас уништи, морамо најпре схватити важност очувања националног идентитета и духовне и моралне вредности којима се морамо окренути. Најпре – православље као душа народа и црквена свест који су у случају Срба најважнија карактеристика у одређивању националног идентитета морају постати смисао и начин живота сваког појединца. Очување и неговање језика и културе, а изнад свега јединство и заједништво свих Срба утканих у симболу и грбу народном кроз четири слова С, морају постати циљем сваког појединца и породице који желе да сачувају свој идентитет. Наш народ који живи у расејању, мора да се врати у матицу, да је обнови, оснажи и сачува како би обновио, сачувао и оснажио себе и своја будућа поколења. Нас нико није питао где ћемо се у ком времену и народу родити, али је хришћански понети крст који нам је од Бога дат и изнети га до краја.
Неће нам одбацивање сопственог крста и прихватање туђег помоћи да кроз живот прођемо лепше или лакше, већ ће нас храбро ношење и изношење сопствене судбине одредити у будућем животу да ли ћемо бити признати и прихваћени или непризнати и одбачени. Бог који нас је створио кадар нам је и помоћи да понесемо свој крст и узнесемо га до Царства небеског где нас са радошћу очекује мноштво наших славних предака који су свој крст храбро изнели и због тога залужно убројани у број светих.То је наше светосавско наслеђе којем требамо да тежимо и чиме треба да се поносимо.
Разлике које постоје међу људима не смеју бити узрок мржње и уништења већ узрок допуњавања, уједињења и дивљења. Јер се лепота Божијег дела и стваралаштва у различитости показује. Ми као Срби и хришћани требамо да волимо и поштујемо друге људе и народе, али исто тако морамо де се боримо и за очување сопственог идентитета и дарова који су нам од Бога дати, а од предака предати на очување и оснажење на корист себи и другим људима.
И, на крају, по речима нашег великог и Светог владике Николаја Велимировића, даруј Боже да се Срби обоже, сложе и умноже.
Амин.
Овај текст спада у тематске категорије:
