У доба Османског ропства у Старој Србији су остале цркве и манастири који су подсећали на стару српску славу. У записима у преписиваним црквеним књигама радо се истицала веза са тада још слободним северним крајевима под српском деспотовином. Боље прилике настале су за Србе под турском влашћу са обновом Пећке патријаршије 1557. Црква је тада била заточник националне идеје и замењивала је државу, одржавајући у сећању некадашњу славу и велико име у историји.
Илустрација преузета од стране аутора.
Илустрација преузета од стране аутора.
Рад написао: Саша Недељковић
Овај текст спада у тематске категорије:
