У савременој социологији религије која се бави проучавањем православне религиозности, поглавито Русије а делимично и Србије, постоје различити теоријско-методолошки приступи критеријумима православне религиозности становништва. Два се могу издвојити као парадигматични случајеви: први бисмо могли назвати класичним или позитивистичким приступом а други алтернативним или феноменолошким. Истраживачи који заговарају први приступ сматрају да се у процени нечије религиозности не може користити само један индикатор у истраживањима (нпр. религиозна самоидентификација), већ више њих, који ће практично потврдити, кроз религиозно понашање испитаника, култне радње и обредну праксу, његову почетну религијску или конфесионалну самоидентификацију.
Интроспекција испитаника као субјективни чин мора се потврдити неким религиозним објективним чињењем пошто у супротном остаје фикција без реалног садржаја а верници утврђени на тај начин више сличе неким имагинарним него стварним. За припаднике феноменолошког приступа, за разлику од класичног, круцијални критеријум управо јесте самоидентификација испитаника, свест о припадности религијској или конфесионалној заједници. Овим ауторима није важан толико појам религиозности као фиксираног тренутног стања и дискретне величине колико је важан појам уцрковљења који се посматра динамички, тј. као процес који има своју еволуцију и који започиње у неком тренутку па се протоком времена брже или спорије приближава идеалним захтевима који се траже, а испуњава их дубоко уцрковљени православни верник. Поред анализе ова два приступа, аутори дају образложење за трећи, интегрални, вредносно-рефлексивни приступ социолошким критеријумима религиозности заснован на појмовима рефлексије, избора и контекста. Предлаже се критеријум религиозности као стабилна, нереверзибилна интенција ка уроњености друштвеног актера у религиозни контекст па је, према томе, уроњеност у само “језгро“ религије основни показатељ његове религијске вредносне оријентације.
Овај текст спада у тематске категорије:
