У готово свим традицијама издаја спада међу најтеже грехове. У српској усменој традицији, а потом и у писаној, уобличио се мит о косовској издаји, чија је последица пропаст српске средњовековне државе и потпадање под вишевековно турско ропство. Иако је реч о историјској неистини, грех се временом приписао српском феудалцу и владару Вуку Бранковићу, који је потом у српској традицији постао симбол и синоним издаје. Непуних пет векова затим, када се приступило борби за ослобођење и стварање нове српске државе, овај се мит поново актуелизовао, јер је, у одсудним тренуцима, постојла велика бојазан од издаје. Аутор у раду разматра развијање овог мотива у анегдотској грађи о Првом српском устанку указујући на његове особености и модификације.
Илустрација: Драгољуб Триндић
Овај текст спада у тематске категорије:
