У овом чланку аутор разматра етичке и религијске аргументе у корист права нерођених на живот. Он указује да су латински оци, под утицајем Аристотела, углавном били склони да заступају теорију о накнадном или постепеном оживљавању ембриона, док готово сви источни оци до данас сматрају да је ембрион од тренутка зачећа личност. Консеквенца учења о накнадном оживљавању ембриона је могућност абортуса до тренутка оживљавања. Заступници учења о реинкарнацији душе сматрају да је абортус дозвољен све док се душа не усели у тело. Уколико је већ ембрион личност, абортус представаља морални преступ, осим у случају да је угрожен живот мајке. Аутор оповргава аргумент да је абортус дозвољен уколико пренатална дијагностика установи да ће се родити хендикепирано дете, јер и таква особа је личност.
Текст проф. др Зорана Кинђића.
Илустрација: Драгољуб Триндић
Овај текст спада у тематске категорије:
