Тадићево разматрање проблема смрти

Иако је проблем смрти свакако споредан у Тадићевом филозофском опусу, занимљиво је ипак осврнути се на његово разматрање овог проблема, тим пре што је неуобичајено да се њиме бави аутор који припада praxis-филозофији. За разлику од својих зрелих година, када је био склон да се сагласи са левичарским гледиштем да револуционарна филозофија смрт „ставља у заграде“, док се реакционарна филозофија ставља под њено знамење, у старости се Тадић заинтересовао за проблем смрти, што је сасвим разумљиво ако имамо у виду да се човек при крају свог биолошког живота неизбежно суочава са питањем да ли смрт представља његов дефинитивни крај или душа ипак преживљава смрт тела. Очекивање да ће Тадићево теоријско бављење проблемом смрти имати егзистенцијални печат, оставља нас помало разочараним, будући да се он ограничио на пуко школско излагање различитих религијских и филозофских становишта, избегавши да процени њихову ваљаност, као и да формулише и образложи властити став. Сам избор филозофа чија гледишта Тадић тумачи је неадекватан, јер међу њима нема истински религиозних мислилаца. Он, додуше, узгред помиње Паскала, Кјеркегора и Унамуна, али се није одважио да посвети пажњу њиховом разумевању смрти. Упркос труду око прикупљања обимне грађе и брижљивог излагања различитих становишта, Тадић нити је показао оригиналност нити се приближио истини. Разлог за избегавање да се егзистенцијално суочи са проблемом смрти вероватно треба тражити у Тадићевом страху да би то могло водити радикалном преиспитивању његове теоријске позиције, на шта није био спреман. Његова теза да је смрт повезана са безнађем, а слобода са надом, била би ваљана када би се живот заиста сводио само на биолошку димензију, када се не би настављао у оностраној сфери. Погрешно верујући
да религија почива искључиво на страху, Тадић се залаже за љубав, али љубав редукује на димензију eros-а (што омогућава победу над смрћу на нивоу рода). Да није превидео љубав као agape, могао је да наслути могућност и личне победе над смрћу. Недостатност његовог суочавања са проблемом смрти може бити поучна за све нас док још увек имамо времена да му на егзистенцијалан начин приступимо.