Појам иницијације припада етнолошко-психолошкој сфери, не толико домену приповедачке уметности. Обимна етнолошка литература сведочи да би бајке, на сличан начин као и мит, могле бити основа за реконструкцију појединих древних обреда, да би могле да укажу на неке од битнијих елемената ритуала прелаза, на пример. Тумач књижевног дела који би са етнолошког становишта кренуо у потрагу за одговором на питање: постоје ли елементи поменутог обреда у српској народној бајци, могао би да успостави низ паралела између структуре бајке и структуре обреда, између фаза кроз које пролази књижевни јунак и оних кроз које пролази иницијант. Међутим, обиље занимљивих података нашао би и онај тумач који теми иницјације у народној бајци приступи из угла савремених психоаналитичких студија.
Посебно инспиративан у том погледу је текст Џејмса Хилмана („Kод душе“, Федон, Београд, 2008), једног од највећих стручњака данашњице у домену архетипске психологије. Психолошки приступ елементима иницијације показао се функционалним у откривању поруке фантастичне приповетке као специфично „кодираног“ упутства, каталога правилно заузетих животних ставова. О томе може да посведочи тумачење бајке „Отац и његове кћери“. Јунакиња ове приповетке представља радикалан модел откривања сопствене парадигме и по много чему се разликује од других женских јунакиња у бајкама. Након свађе са оцем који ју је изгрдио јер му је „нешто искварила“, једна од ћерки бежи од куће прерушена у мушкарца. Прве ноћи, пут је нанесе на сеоско имање и она замоли домаћина да ту коначи. Награда за подвиг који ће исте вечери учинити стићи ће у виду коња – Накараде.
Илустрација Драгољуб Трндић
Овај текст спада у тематске категорије:
