Историјске личности и догађаји особено су присутни у усменој епској песми, легенди, предању, анегдоти, лирској песми, па и у пословицама. Од поменутих форми усмене књижевности, анегдоти је најпримереније обликовање садржаја из сфере свакодневног, приватног и интимног живота (наличје јавног). У раду се ове теме разматрају на примеру анегдота о Првом српском устанку. Богат и разноврстан материјал показује сложеност функција које овај фолклорни жанр све може да врши. Када је анегдота намењена забави, тешко ју је разлучити од вица. Уколико служи задовољавању људске знатижеље, она у себе транспонује најнижи ниво прича (говоркања, оговарања, трач).
Међутим, анегдота није увек безазлена умотворина. Често је погодно средство друштвено-политичке пропаганде и борбе. Она може да учествује у процесима обликовања позитивне слике о некоме или нечему, али исто тако и у процесима њихове разградње и компромитовања. Утврђивање веродостојности садржаја анегдота подразумева крајњу опрезност. Иако се анегдота увек позива на аутентичност, у њеном стварању и распростирању важну улогу играју субјективна мотивација, као и таленат приповедача.
Међутим, без обзира на необјекивност садржаја, успела анегдота мора да одражава карактеристичне црте личности и знаке времена о којима говори. Према томе, због своје карактеролошке и историјске вероватности, сем књижевне, анегдота поседује и вредност упечатљивог историјског извора.
Илустрација: Драгољуб Триндић
Овај текст спада у тематске категорије:
