Од јесени 1813. до пролећа 1815. године, упркос турској страховлади, општој оскудици, куги, и другим недаћама које су пратиле обнову турске власти у Београдском пашалуку, у српском народу одржао се бунтовни дух. Хаџи-Проданова буна која је 1814. године избила у Чачанској нахији најснажнији одјек имала је у Гружи, у Крагујевачкој нахији, а нешто мањи у Јагодинској. Последице буне, без обзира на то што је кратко трајала и што је обухватила три нахије, осетиле су се на целој територији Београдског пашалука кроз појачани турски терор који је узроковао нови устанак 1815. године.
Гружа је у турској административној подели била једна од три кнежине Крагујевачке нахије. За време Кочине крајине и Првог срспког устанка њу је населило становништо из околних турских пашалука. За време Првог српског устанка Гружани су сматрани храбрим и поузданим борцима, а један њихов одред налазио се стално уз Карађорђа. Управо ти борци и нижи заповедници избили су у први план у Хаџи-Продановој буни и Другом српском устанку. Та чињеница потврђује дубину друштвеног преображаја Србије за време Првог српског устанка, јер је покушај Турака да врате стање пре 1804. постављењем кнеза Теодосија Филиповића из Кнића за обор кнеза Крагујевачке нахије, који је ту дужност обављао до 1804. године, био неуспешан.
Илустрација преузета са Википедије (извор: Kоста Мандровић (1885) Илустрована историја српског народа од најстаријих времена до проглашења нове краљевине)
Овај текст спада у тематске категорије:
