У време када цвета „дивља” археологија и када национално благо отиче тајним каналима у све крајеве света, људи као што је Велимир Челекетић, дародавац Музеја града Београда, драгоцени су.
На њивама поред Дунава, и у јужној Србији посебно, последњих година све се чешће виђају „дивљи” археолози наоружани детекторима за откривање метала. Шире се гласине о непроцењивој вредности старог новца. Правих колекционара, страствених нумизматичара, све је мање, а трговаца све више. Недавно је писано да је од 30 хиљада новчића пронађено на овакав начин у околини Врања половина нестала тајним каналима и завршила на ко зна ком крају света. И поред тога, још не постоји никакав закон којим би се штитиле овакве културне вредности.
Ретки су проналазачи дародавци, а још ређи они чијим поклонима музеји не могу да одреде ни броја. Такав дародавац је господин Велимир Челекетић, пензионер из Батајнице, који већ четрдесет година поклања Музеју града Београда ретке примерке новца, накита, посуда пронађених дуж десне обале Дунава, од Сланкамена до Земуна. Велимир Челекетић, археолог аматер, још нас подсећа да је иституција музејског повереника некада постојала.
Фотографија преузета са стране 1 ауторовог текста.
Овај текст спада у тематске категорије:
