Током 19. и 20. века, учињени су напори да се математика заснује на дискретном језику и формалној логици. У суштини овог подухвата лежи елиминација времена, како је Емил Мејерсон означио склоност модерне науке да различитост и промену своди на истоветност и сталност. Геделови и Тјурингови, а недуго потом и Чејтинови налази, установили су непотпуност оваквог светоназора. Алтернативу формализму је представљао интуиционизам који сматра да је време основна интуиција свести. Скелет математике, у том погледу, чини временски континуум, који одговара појму реалног броја заснованом на поступку мерења.
Илустрација преузета са стране 291 ауторовог текста.
Рад израдио: Милош Миловановић
Овај текст спада у тематске категорије:
