У раду се разматра утицај и значај топографије значајних хришћанских центара духовности са њиховим локалним предањима у светлу зачетка исихастичке молитвене традиције онако како је она описана у житијима двојице првих исихастичких делатника прве половине XIV века – Григорија Синаита и Максима Kавсокаливита. Максим Kавсокаливит, као и нешто старији Григорије Синаит, били су пореклом из Мале Азије. Први из града Лампсака на јужним обалама Хелеспонта, други из Kукуља из области древног града Смирне. Међутим, постепено ширење турског присуства у областима Мале Азије у првој половини XIV века, али и друге околности натерало је ове подвижнике раног исихазма на покрет, што је посредно утицало и на развој исихастичке традиције и оригиналне духовности, пре свега кроз спајање и сабирање локалних духовних традиција у источном Медитерану, које су ове делатнике раног исихазма заправо уобличиле у његове зачетнике. За духовни развој Максима и Григорија, према нарацији њихових житија, значајни су центри хришћанског наслеђа источног Медитерана, попут Цариграда, Синаја, Јерусалима, Kрита, Kипра и на крају Атоса. Максим, касније прозван Kавсокаливит, дошао је на Атос преко Цариграда, али је обилазио и монашке заједнице на гори Ган и Папикијевој гори у источној Тракији односно Родопима. Житије Григорија Синаита обележено је знатно садржајнијим путовањима широм источног Медитерана, обухватајући значајне центре хришћанске духовности попут Kипра, Синаја, Јерусалима, Kрита и Атоса, и каснијег преласка у медитеранско залеђе – Парорију у Бугарској, одакле ће се његово учење о исихазму, у међувремену теолошки систематизовано од стране Григорија Паламе, ширити у области Србије под кнезом Лазаром Хребељановићем, и у Велику московску кнежевину.
Фотографија из архиве СНЦ
Овај текст спада у тематске категорије:
