Ова етно-антрополошка студија настала је као продукт теренског истраживања у Морињу, августа 2007. године. Основна идеја била је дати преглед стања постојећих млинова у Морињу – за маслине и жито, али кроз мултиперспективни приступ где су млинови заправо тачка прелома традиције, архитектуре и привреде овог места. Овај рад је уједно и допринос не толико бројној литератури на ову тему у оквиру Боке Kоторске, а од посебног је значаја јер постављеном проблему приступа у контексту дворишног распореда помочних зграда, организације унутар сеоског атара и уопштено традиције живљења у селу.
Морињ се одликује повољним рељефним карактеристикама и обиљем слатководних извора, што је реткост у Боки, а који су представљали основне факторе за развој маслинарства и млинарства у дугој историји Мориња. Од некадашњих 19 млинова из 18. века, данас у Морињу постоје само 5, и то 2 за жито и 3 за маслине. Млинове сам поделила по два принципа која су се сама наметнула- по породици у чијем су власништву, или у чијем су власништву били раније, и по којој носе и име, и по врсти сировине која је обрађивана у њима.
Поред поглавља посвећеном ентеријеру воденица Мориња као и процесу добијања маслиновог уља о којем је посебно писала и Драгана Мажибрада, пажњу сам усмерила на објашњавање метода коришћења снаге воде. Поред посуда које су се некада налазиле у млиновима и оне о којима су ми саговорници на терену говорили, редове овог рада посветила сам и повезаности маслина и традиционалних обичаја, тј. укључености маслина и маслиновог уља у ритуалну праксу Мориња и Боке уопштено.
Kао конзерватор, на крају рада дала сам и предлоги конзервације, израде планске документације и ревитализације млинова-воденица у Морињу данас, као битних сведока културе, традиције, привреде и руралног начина живота у Боки Kоторској.
Фотографија преузета са стране 12 ауторовог текста.
Овај текст спада у тематске категорије:
