У раду се дају предлози за нове правце истраживања настанка аутокефалне Српске цркве. Указује се на потребу даљег
истраживања просопографије коју пружају савремени наративни извори, и друштвених веза Светог Саве и Симеона Немање са неким од кључних личности византијског друштва. Наводе се примери односа Светог Саве и солунског митрополита Константина Месопотамита и јерусалимског патријарха Атанасија, посведочени у Доментијановом житију Светог Саве, али и у савременим византијским изворима, па се наводи који се срећу у српским изворима стављају у шири византијски контекст. Тек са оваквим методолошким приступом, узајамним поређењем и провером вести које пружају доступни византијски и српски извори, може се добити шира слика о појединим моментима из процеса стварања Српске цркве. Сугерише се овакав правац у даљим истраживањима српске црквене аутокефалије.
Фотографија преузета од dreamstime_xxl_2048669
Овај текст спада у тематске категорије:
