У раду се обнова манастира Преподобног Прохора Пчињског у доба владавине краља Стефана Уроша II Милутина посматра у контексту одређених црквено политичких прилика које су облежиле крај XIII и почетак XIV века у Византијском царству и Србији и њиховим узајамним везама. У том смислу, предлаже се један шири контекст посматрања мотива за обнови култа Преподобног Прохора Пчињског и манастира као његовог средишта, пре свега у контексту подвлачења аутокефалности Српске цркве која се од обнове стара о овом старом византијском светитељском култу, онда када су тековине српске црквене аутокефалности биле угрожене Лионском унијом. Такође, обнова Прохоровог манастира посматра се и у складу са новим тенденцијама унутар византијског света који је обележио покрет исихаста како на Светој Гори, тако и у држави краља Милутина, где је будући архиепископ Данило II артикулисао исихастичке идеје и појмове у својем делу “Животи краљева и архиепскопа српских”.
Фотографија: Небојша Ђокић
Објављено у тематском зборнику “Преподобни Прохор Пчињски – 950 година у српском народу”, уредник Д. Марјановић, издавач: Православна епархија врањска – Свеправославни центар Преподобни Јустин Врањски и Ћелијски, Врање, 2021.
Овај текст спада у тематске категорије:
