Породица се најчешће уопштено дефинише као основа друштвеног и приватног живота а у хришћанству су, првенствено брак а уз њега логично и породица подигнути на ниво светиње – свете тајне. Историја ове основе и светиње је била динамична и пратила је промене у схватању и доживљавању приватне и јавне сфере као и различите облике власти и друштвених организација. Kако наводи проф. Никола Ф. Павковић, лични живот појединца и породице у средњем веку био је неупоредиво више међузависан и тешње повезан са животом и интересима других појединаца и заједница.Појединац и породица били су под директним надзором како крвно-сродничких (род, братство) тако и територијалних (село, жупа, град, држава) заједница. Дакле, етнолошке студије и изучавања породичног и брачног друштвеног феномена упућују на чињеницу да све лично и породично је било и те како и друштвено условљено.
Kао једна од важних ставки за разумевање постојања и развоја приватних и друштвених прилика у српским земљама средњег века јесте изостанак градских структура. Од доба Немањића формиран је јединствен систем, који је другачији од византијског и западноевропског, а који се на нашим просторима задржао скоро 2 века, а реч је о томе да владарско боравиште није стално, већ се састоји од више неутврђених резиденција и засебне тврђаве – рефугијума, у који се двор склањао у случају опасности. Међутим, изузетак у смислу градитељских структура и урбаности, као и по традицији и културним утицајима представља Kотор као прототип правог медитеранског града. Мали град са својим уређењем као комуне Kотор је сачувао, поред физичке структуре- улице, тргови, палаци, цркве…, и бројне писане изворе, статуте, судско – нотарске исправе, опоруке грађана и слично. У свима њима се огледа и битна одлика урбаног менталитета- сведочанство о односу појединца према јавном, усклађивање приватних интереса са комуналним.
Овај текст спада у тематске категорије:
