О логичким основама српских лингвистичких термина на -ица и -ина

У раду се с категоријалног (/ логичко-језичког) аспекта испитују лингвистички термини на -ина и -ица у српском језику, при чему се превасходно трага за начином поимања (/ менталног представљања) њима означених лингвистичких предмета. Уочава се да су термини на -ица везани за говор и јединице говора или језика, чије су основне карактеристике „линеарност“, „ограниченост“, „одређеност“, или и „засебност“. Указује се на извесну сличност тих лингвистичких предмета с предметима из других домена квантитета (простор, време, тело, број, друштво), али и са свим другим предметима који се означавају изведеницама на -ица, било да се опажају као посебна издужена тела, било као део неке целине. Супротно овом, предмете означене терминима на -ина карактерише некаква ″неодређеност″, која се, у зависности од домена, испољава као неодређеност димензија и граница, количине, броја, облика и сл., а у метафизичкој димензији језика као предметно-семантичка неодређеност (сам језик и вредности језичких облика).