У раду се разматра комплексан феномен употребе црквене музике од стране једног дела црквеног клира, као средства за изражавање превасходно националног идентитета, где је верски идентитет потиснут у други план. Проблем се посматра на територији Митрополије београдско-карловачке. Деведесетих година 20. века почели су да се оснивају црквени хорови који се баве извођењем византијске црквене музике на црквенословенском и српском језику. Ова музика је изазвала лепезу различитих реакција, од одушевљења до прогона и, коначно, забране њене богослужбене употребе на подручју ове митрополије.
Начин црквеног певања који је код Срба присутан у последњих сто година проглашен је изворно српским, па самим тим и једино пожељним на богослужењу. Долази до измишљања традиције, где се старији начин певања одбацује на рачун новијег које постаје „старије и српскије“.
Илустрација: Радови Наташе Стајић-Царевић
Овај текст спада у тематске категорије:
